Пише: Алекса Анђелић
Док код Шпенглера „фаустијанство“ обележава активно, позитивно оријентисано стремљење ка бесконачном које доводи до монументалних остварења западне цивилизације, код Керуака ово стремљење води ка бесомучној и бесмисленој кретњи у празном простору.
Средином 20. века, у јеку послератног консензуса и непобитне превласти вредносног система универзалне демократије, једнакости, и слободе, када се чинило да човечанство самоуверено корача напред ка стању еденског блаженства, своју главу помаља питање младих. Након периода иницијалног самозадовољства, појављују се „невоље у рају“ и постаје очигледно да вредносни систем заснован на искључиво материјалним вредностима чулног уживања и економског благостања, оличен у средњекласном комфору, није довољан за испуњен и усмерен живот.
Млади људи, захваљујући својем инхерентном отпору против инертности, учмалости, и плитког конзервативизма, преузеће барјак ове побуне и покушати да му дају усмерење и облик.
Након 40-их година филозофија егзистенцијализма доживљава масовну популаризацију, и она ће преузети задатак филозофског образложења новонастале и за многе зачуђујуће појаве егзистенцијалног понора и празнине. Развој филозофских токова који су се трудили да дају кохерентну мисаону форму револту младих на крају се завршио на дестинацији која се суштински мало разликовала од полазних вредности према којима је отпор био усмерен.
Секс, дрога, и рокенрол постали су парадигма побуне свих генерација после Другог светског рата, а свака генерација понаособ је поново откривала „топлу воду“, мислећи да је њена побуна аутентична а не уморни и већ виђени револт по шаблону. Борећи се против материјализма, понуђено решење водило је у још дубљи и бесомучнији материјализам, стављајући се на располагање распомамљеним силама примитивног и инстинктуалног. Уколико је Аристотелова етичка препорука да „увек живимо у складу са оним највишим у нама“, овај савет је у модерном добу преиначен у „живи у складу са својим најнижим поривима, у којима лежи ослобођење“.
Идеја-водиља
Наравно, ова вредносна оријентација не долази ниоткуд, већ њену првобитну, парадигматичну манифестацију проналазимо унутар мисли и рада Бит Генерације. Ова већ давно заборављена и превазиђена поткултура садржала је у себи клицу свих даљих „побуна“ младих. Вођена од стране фигура попут Џека Керуака, Алена Гинзберга, и Вилијема Буроуса, она је окупила различите идејне струје и понекад супростављене мислиоце, али је срж њихове водеће мисли био отпор према понуђеном комфору економски условљеног, буржоаског друштва тадашње Америке.
Битници су на отвореном путу бежали од бирократије и стабилног запослења, а одговоре на вечита животна питања су проналазили у номадском скитању по пространим америчким долинама уз уживање у најмодернијим дрогама. То је, макар, установљени поглед на битнике и Бит Генерацију.
Свакако, бројни аутори из овог миљеа, и каснији, самопрозвани битници, нису ишли даље у својој побуни од оваквог начина живота, те се овај опис може применити на њих. С обзиром да су подземна струјања којима је бит покрет дао облик кулминирала у америчком хипи и антиратном покрету, те у Европи индиректно у генерацији 68-е, изгледа да оваква оцена целокупног покрета може бити адекватна. Међутим, приликом разматрања менталне и вредносне конфигурације иницијатора бит покрета, Џека Керуака, изгледа да долазимо до својеврсне забуне.
Осим што је сам Керуак имао проблематичан, у појединим моментима антагонистички однос са представницима бит покрета, анализа његових књижевних остварења осликава једну у бити конзервативну природу. У временима кризе, говорио је Шпенглер, излаз из странпутица и ћорсокака савремених вредносних понора људи покушавају пронаћи у модерним „псеудорелигијама“, које се јављају након што доминантна религија изгуби своју моћ убеђивања.
Без мобилишућих идеја-водиља, људи препуштени сами себе проналазе смисао у једној атмосфери која подсећа на слободно тржиште, са полице узимајући и бирајући вредности или верска опредељења која им се допадају. У таквом окружењу, којега је и те како био свестан, одрастао је и Керуак, а његов књижевни рад је симптоматична реакција на затечено стање.
Може се рећи да Керуаков одговор на изазове модерног света настаје као пример побуне једне суштински традиционалне природе, која би остала чврста у својим убеђењима да су институције које би подупреле њену вредносну конструкцију и даље постојале. Без таквог усмерења, напад хировите и снажне природе окреће се ка унутра, попут Ничеовог „ратника који у стању мира напада самог себе.“ Не грешимо превише уколико приликом потраге извора Керуакових деструктивнх порива пронађемо управо овај иницијални осећај.
Џек Керуак рођен је као Жан Луј Лебрис де Керуак, франкоканадског порекла, али дубоко ситуиран у мистику руралне, граничарске Америке. Керуаково одрастање у Лоуелу, малом граду у држави Масачусетс, обележиће унутрашњу митологију, фигуре, и фиксације његовог даљег стваралаштва.
Његова мајка пренеће му дубоко усађену католичку веру које се неће одрећи ни у данима бит покрета. Упркос повезивању Керуаковог имена са помодарским будизмом, не може се довољно нагласити његово традиционалистички усмерено католичанство, које је за њега представљало симбол традиционалног, уземљеног сељаштва насупрот космополитском грађанству.
Шпенглеров утицај
Тескобна реалност деградације и распада руралне, „small-town“ Америке, у којој су већ тада превладали алкохолизам, наркоманија, незапосленост, и бекство у велике градове, централна је тема раних Керуакових радова. Ова тема, додуше, остаће у траговима и у његовим „доктринарно“ битничким делима, као вапај и опомена онога што је могло бити.
Керуаков књижевни првенац, Град и место, дочарава динамику сукоба вредности руралног становништва органски везаног за тло, морално усправног и самоувереног, у контрасту са превртљивим, исквареним представницима градског живота. Породица Мартин у овој књизи је идеализована верзија Керуакове породице, а житељи фиктивног града Галовеј служе као литерарни прикази фигура које је Керуак познавао током свог одрастања.
Упадљив је Керуаков рани зазор према градском, атомизованом животу који је обележен хистеричним темпом максимално убрзаног кретања. У овој књизи, градски интелектуалци представљени су као класа морално искварених, уображених отпадника, а њихова исквареност произилази из недостатка органске заједнице која је везана за своје тло и способна за рад сопственим рукама.
Керуакова мржња према градској деградацији човека упадљива је и према његовом уздизању култа тела, физичке храбрости и ангажованости. Захваљујући обећавајућој каријери у америчком фудбалу, Керуак је у младости добио стипендију на Универзитету Колумбијa, где се први пут сусреће са симптомима урбаног отуђења и декаденције.
Алекса Анђелић: Трагични избор – српска епика и европски дух
Након пресељења из Немачке, Универзитет Колумбија у Њујорку постаје ново седиште Франкфуртске школе, где се Керуак упознаје са њеним представницима и учењима. У Дулуозовој таштини (Vanity of Duluoz) он се пита: „Шта је универзитет Колумбија имао да ми понуди током њиховог курса назива ‘Савремена Цивилизација’ осим радова Маркса, Енгелса, Лењина, Расела и осталих прикупљених шаблона који добро изгледају на плавом папиру али чији је архитекта сво време то невидљиво чудовиште познато као Живи Човек?’“ [1]
Уместо писаца и мислиоца леве традиције, чија се филозофија активно промовисала на њујоршким катедрама и слушаоницама, пресудни филозофски утицај у Керуаковом животу постаће Освалд Шпенглер и његова Пропаст запада. Моменат првог суочавања са Шпенглеровом мисли Керуак ће описати у Дулуозовој таштини, када му један од ликова који представља фиктивну верзију Вилијема Буроуса, тада својеврсног ментора и учитеља бит покрета, уручује двотомно издање Пропасти запада.
Шпенглеровска терминологија и мисао обилују у Керуаковом књижевном стваралаштву. Филозофско поткрепљење за свој иницијални осећај гађења према урбаној цивилизацији Керуак проналази у Шпенглеровим дистинкцијама села и града, те културе и цивилизације. У Шпенглеровим „феласима“ [2] Керуак проналази сродне душе са својим битницима, и кроз даље стваралаштво ће поистовећивати бит покрет са потлаченим, одметнутим тражитељима смисла и осиромашеним поткласама.
Бит генерација
Само име „бит“ генерације захваљујући Керуаку садржи слојевито значење. Осим дословног превода са енглеског у смислу „претучених“ или „потлачених“, повезаног са глаголом beat, Керуак је такође алудирао на стање блаженства, убеђености у вери, које обележава реч „beatific“.
Утицај Керуакове хришћанске вере овде је сасвим упадљив, а о каснијим злоупотребама крилатице се на повременим местима жалио на упадљив начин: „Бит Генерација је само фраза коју сам користио у рукопису књиге На путу из 1951. да опишем ликове попут Моријартија коју су скитали по земљи у аутомобилима у потрази за ситним пословима, девојкама, и адреналином. Термин су после преузеле левичарске групе са Западне Обале које су говориле о стварима попут „Бит устанка“ или „Бит побуне“ и осталим бесмислицама; само су желели некакав покрет младих којем су могли да усаде своје социјалне и политичке циљеве.“ [3]
Дакле, ознака „бит“ треба да обележи стање духовног ослобођења, екстазе, и религиозног блаженства према којима су отворени само потлачени и сиромашни. Својеврсна је иронија да су „осиромашени“ у овом случају махом представници вишег средњег слоја или урбане омладине који ће касније чинити већину припадника Бит Генерацијe. Међутим, таква осуда не може се приписати самом Керуаку којег су читав живот пратиле финансијске потешкоће погоршане деструктивним начином живота, резултирајући његовом смрћу 1969. године.
Осим дихотомије фелаха, односно битника, и атомизованог грађанина, Керуак позајмљује и друге концепте из Шпенглерове филозофије. У Дулуозовој таштини Керуак једног од ликова, који је опет књижевна верзија Вилијема Буроуса, назива „фаустовском душом“. Шпенглерово „фаустијанство“ и „фаустовски човек“ централни су појмови Пропасти запада, али Керуак у својим књигама употребљава овај концепт на карактеристичан начин који се разликује од Шпенглеровог.
Док код Шпенглера „фаустијанство“ обележава активно, позитивно оријентисано стремљење ка бесконачном које доводи до монументалних остварења Западне цивилизације, код Керуака ово унутрашње стремљење води ка бесомучној и бесмисленој кретњи у празном простору. Керуакови ликови, посебно у роману На путу, опседнути су чињеницом немилосрдног напретка времена које карактерише постепено и незаустављиво корачање ка смрти.
Ова опседнутост временом и смрћу упадљива је у свим Керуаковим романима, али роман На путу емблематичан је као језгровит приказ овог осећаја управо звог симболике бесконачног пута и грчевите потраге за отвореним хоризонтима. Мајкл Д`Орсо (Michael D`Orso) примећује да „Керуакови централни ликови беже од последица шпенглеровске цивилизације – умртвљености живота одстрањеног од природе, свеприсутног наговештаја краја живота, и тежине времена. Али се такође крећу ка одређеном, иако неописивом и можда недостижном циљу – искуству ‘онога’ и сједињењу са ‘чистим Тренутком’. На размеђи су између бекства и потере, гледајући уназад и унапред, и Керуакови романи су хронике њихових напора.“ [4]
Шпенглер је описивао духовно стање примитивног човека ране културе, који не поседује сазнање о линеарном протоку времена, а чије слободно стање актуелизованог живота „овде и сада“ замењује свест о историји и потребу за осмишљавањем мисаоних концепата који ће омогућити овладавање сопственим духовним светом и простором око себе. Ова изворна потреба за појмовима која ће фаустовском човеку омогућити доминацију простора и напредак културе, али га у исто време гурнути из примитивног духовног детињства у стање оптерећујуће свести, централна је динамика у Пропасти запада и Човеку и техници.
Керуаков вапај за безбрижним детињством поистовећен је са стањем ванисторијског примитивног човека код Шпенглера. У романима попут Доктора Сакса, Града и места, и Дулуозовој таштини, претећи и неумољиви напредак времена обележје је свепрождируће цивилизације, у шпенглеровском смислу. [5]
У роману На путу, ликови попут Моријартија и Сала у вечној потрази за „оним“ или „it“, попут инверзије фаустовског човека упућени су на пропутовање безличним хоризонтима како би повратили „чисти Тренутак“ примитивног човека. [6] Наравно, оно што одваја Шпенглерово фаустијанство од битника јесте вредносно узвишена вертикала, која усмерава на самопревазилажење и подвиг, уместо на унутрашње посрнуће и регресију која карактерише Керуакове ликове.
Керуаков вапај за безбрижним детињством поистовећен је са стањем ванисторијског примитивног човека код Шпенглера
Утицај Шпенглера на Керуака своди се на чисто концептуални ниво, где је Пропаст запада служила као потврђење духовних наговештаја који су Керуака пратили од детињства. Осећај активног, херојског песимизма који упућује на борбу чак и у безнадежним околностима у потпуности је одсутан код Керуака.
Алекса Анђелић: „Ми бринемо о безбедности свих нас“: Ко су студенти редари са првих линија протеста
На тај начин, иако Керуак од Шпенглера преузима дијагностику краја цивилизационог циклуса и колапса вредности, самог Керуака и Бит Генерацију коју је он иснпирисао можемо разумети само као симптом колапса управо тог друштва против којег су се они бунили.
Керуаков револт тако постаје парадигма каснијих неусмерених побуна, иако оне начелно могу бити инспирисане традиционалним осећањем живота и инстинктивним конзервативизмом. Његово књижевно стваралаштво свакако се може обележити као најквалитетнији литерарни производ Бит Генерације, али путања којом се та поткултура развијала, и Керуаков каснији отпор према њеном наслеђу указују на неподобност решења које она нуди.
Извор: Нови Стандард
