Пише: Елис Бекташ
Јучерашње убиство Елме Годињак-Прусац у сарајевском насељу Добриња бацило је ново свјетло на мањкавости легислативног оквира у погледу пружања заштите жртвама насиља. Убица је Елмин супруг, Тарик Прусац, који није хтио пристати на споразумни развод брака услијед чега је Елма са својом адвокатицом покренула тужбу а уједно је Тарик пријављен полицији због ухођења и изазивања осјећаја несигурности, на основу чега му је изречена мјера забране приласка.
Као и у прошлогодишњем мостарском случају, када је Анис Калајџић, вишеструко пријављиван за насиље над својим партнеркама, убио Алдину Јахић, полиција је реаговала више-мање у оквиру својих надлежности, али проблем се јавио у правосуђу. Док су у Мостару тужилаштво и суд потпуно заказали и показали недопустиву пасивност и спорост у поступку, сарајевски суд је будућем убици изрекао мјеру забране приласка након што је пријављен, али сама та мјера очито није била довољна.
Но, било би погрешно окривити само правосудне институције јер је проблем пуно дубљи и смјештен је у простор законодавства. Суд, наиме, не може изрицати санкције и мјере које нису предвиђене законом, па би законодавац, односно надлежно парламентарно тијело, морало по хитном поступку прилагодити и допунити постојећи законски оквир како би мјере заштите жртава насиља постале ефикасније.
На примјер, уз мјеру забране приласка, суд би морао бити овлашћен да лицу пријављеном за насилничко понашање, ухођење и слично, по аутоматизму одреди мјеру обавезне посјете психологу. Насилник којем је изречена мјера забране приласка и који је након тога препуштен сам себи, по правилу ће избјећи самопреиспитивање и суочавање са властитом одговорношћу. Умјесто тога, у њему ће агресија само додатно бујати.
Премда је помало радикална, ни мјера ограничавања кретања изречена лицима пријављеним за насилничко понашање није нешто што треба олако одбацити. Али да би примјена те и сличних мјера била одиста ефикасна и да би се спријечила евентуална злоупотреба у случају могућег лажног пријављивања, предуслов је постојање високопрофесионалног и високообученог правосудног и полицијског апарата, те експедитивност у поступању.
Нажалост, у запуштеним друштвеним заједницама које се батргају у блату идентитарних смутњи и у којима су послушност и подобност цијењене врлине и нужне квалификације, илузорно је очекивати успостављање ефикасних и професионалних судских и полицијских институција, баш као што је илузорно од овдашњих парламената очекивати да почну доносити законе у интересу јавности.
Док законодавна тијела доносе противуставне законе и поданички сервисирају интересе корпоративног капитала, док се политичари и јавне личности свађају око тога за кога навијају, док политички, академски и активистички кругови учествују у карикатуралном ревидирању историје… дотле друштво и идеја јавног добра у њему стењу под теретом дисфункционалних закона и једнако дисфункционалних правосудних, али и полицијских тијела.
Суверенитет, кажете? Море мрш, фукаро, скупа с оним ко те је убиједио да су подаништво и суверенитет синоними.
