Piše: Grujica andrić
„Otklonivši, gospodo moja, predrasudu vekova, vaša je slava kad me u čislo slavnih muževa uvršćujete.
„Narod koji takve uzvišenog mišljenja sinove ima ne može a da mesto međ’ prosveštenim narodima ne zauzme.“ Ovim rečima se pre vek i po članovima Srpskog učenog društva, preteče Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), obratila prva žena koju su primili. Bila je to Katarina Ivanović, prva srpska akademska slikarka, koja je za počasnu članicu izabrana 13. juna 1876.
Njen formalni proboj među najveće srpske intelektualce se „i danas čini jako inovativnim i progresivnim“, kaže istoričarka umetnosti Mina Radovanović za BBC na srpskom. „U srpskom društvu je tad bilo učenih žena, ali su bile vrlo malo prepoznate. „A posebno je njen prijem veliki bio zato što je bila slikarka, jer se umetnost tada u intelektualnim krugovima posmatrala kao nešto manje umno od drugih delatnosti“, opisuje doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Napravila je presedan i postala prva školovana srpska slikarka, bila je veliki uzor i ohrabrenje za sve žene koje su želele da se oprobaju u slikarstvu, pa posle nje primećujemo porast broja umetnica koje su se školovale u inostranstvu“, dodaje Radovanović. Ivanović je jedna od najznačajnijih predstavnika pravaca klasicizma i bidermajera u srpskom slikarstvu, a usavršavala se u Pešti, Beču, Minhenu, Parizu i Italiji.
Miloš Lalatović: Suzan Braunmiler, žena koja je promijenila muško-ženske odnose
Prva je srpska umetnica koja je izlagala na velikim izložbama, poput Akademije u Beču i Svetskim izložbama u Parizu 1867. i Beču 1873. (preteče današnje izložbe Ekspo), navodi se na sajtu SANU. Danas je sačuvano manje od 40 njenih radova, a 31 nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu, piše u muzejskom katalogu napravljenom povodom 200 godina od njenog rođenja 2011. Rođena je 1811. u imućnoj trgovačkoj porodici u mestu Vesprem, tada u Habzburškoj monarhiji, a veći deo života provela u obližnjem Stonom Beogradu, današnjem Sekešfehervaru u Mađarskoj. Ivanović je „po svemu bila jedinstvena i osobena, a formirali su je srpsko poreklo i mađarska kultura“, kaže Petar Petrović, autor kataloga i kustos Zbirke srpskog slikarstva 18. i 19. veka Narodnog muzeja.
Dok me provodi hodnicima muzeja, sa hronološki poređanim izložbama, ukazuje mi da prikaza mrtve prirode gotovo i da nema, sve dok se ne stigne do Katarine Ivanović.
Pažnju mi privlači detalj belog i crnog grožđa u korpi od pruća na jednoj od njenih slika, toliko uverljivo prikazani kao da gledam fotografiju.
„Unela je i mrtvu prirodu u srpsko slikarstvo i po tome je uz rame sa evropskim slikarstvom tog vremena.
„Samo, razlika je što je Katarina bila jedna jedina, a u Evropi tog vremena ih je bilo mnogo“, ističe Petrović.
Prva
Ivanović je od rane mladosti išla na privatne časove slikanja u Stonom Beogradu, što tada nije bila retkost za devojčice iz bogatih porodica. Tada je bilo „društveno prihvatljivo“ da se žene amaterski bave slikanjem, jer je umetnost smatrana veštinom koja „doprinosi obrazovanju i razvijanju ukusa“, kaže Irena Ćirović, docentkinja Filozofskog fakulteta, za BBC na srpskom.
Ali to nije bila profesija kojom bi se žene javno bavile, dodaje istoričarka umetnosti. „Zahvaljujući porodičnoj podršci i obezbeđenim finansijskim sredstvima, školovanje je nastavila u Pešti, u privatnoj slikarskoj školi, koje za razliku od državnih umetničkih akademija nisu bile potpuno i institucionalno zatvorene za žene“, kaže.
Posle učenja od češkog slikara Jozefa Peškija u Pešti, otisnula se u Beč sa namerom da se obrazuje na tamošnjoj Akademiji, koja je u to vreme bila konzervativna škola nedostupna ženama. Uspela je da bude među retkim studentkinjama i u Beču i u Minhenu, svedoče pisani izvori, dodaje Ćirović. Da bi dobila takvu priliku „morala je da pokaže izuzetan slikarski talenat i sposobnosti“, smatra docentkinja. I to je „važan i redak primer ženskog umetničkog obrazovanja u prvoj polovini 19. veka“, dodaje.
Kad fotografi ožive „Seobu Srba“ i druga dela Paje Jovanovića:
Kraljica portreta
Tokom boravka u Beču, Katarinini roditelji umiru, pa joj je pomagala mađarska grofica Čaki, poznata mecena umetnika. Iako je pohađala Akademiju, nije bila ravnopravna sa muškim kolegama. „Nije joj bilo dostupno slikanje po modelu u kojem bi bio uključen muški akt, odnosno nag muškarac koji pozira, što je tada je bilo moralno neprihvatljivo“, kaže Mina Radovanović.
To se kasnije videlo u njenom radu, jer „nije fantastično baratala tom vrstom anatomije u slikarstvu“, dodaje. Učeći od čuvenog nemačkog profesora Valda Milera, ovadala je tehnikama slikanja portreta i škole bidermajera, koju odlikuje jednostavna pozadina i naglasak na prikazanom liku, kaže Radovanović.
„To se najbolje vidi na njenom autoportretu kroz tretman tkanine, svile koja se vrlo živo presijava, šala od tila i njene kose“, opisuje. U Beču se kretala među srpskim intelektualcima okupljenim oko Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine, kao i pesnika Sime Milutinovića Sarajlije, koji joj je posvetio stihove pesme Trojesestarstvo 1837, nazivajući je „najprvoj Serb-Krasarkom„, stoji u katalogu Narodnog muzeja. Ivanović je i naslikala portrete Milutinovića Sarajlije, članova dinastije Karađorđević, kao i cara Ferdinanda Petog Habzburškog, koji se nalazi u Narodnom muzeju u Budimpešti.
Ali, najpoznatije delo kojim se najviše proslavila postao je Autoportret iz 1836. godine.
Iako je slikarima portret „vrlo retko“ najdraža forma, ona je tada bila često najunosnija, kao i danas, kaže Radovanović. „Svi bi voleli da rade nešto mnogo veće, ambicioznije i dostojanstvenije, ali jednostavno portret se najbolje prodaje. „Shvatila je da će ime najbolje da proslavi radeći portrete i od toga najbolje živeti – poručilac jednostavno naruči, sedne, bude naslikan i kupi sliku“, objašnjava.
Kratak život u Srbji, a dug u srpskoj istoriji
Autoportret bio je i jedna od ulaznica Katarine Ivanović na kulturnu scenu Kneževine Srbije, posebno posle uspeha na izložbi u Beču 1837, što je preneseno i u srpskoj štampi, navodi se u njenoj biografiji, koju je priredio Nenad Makuljević, šef Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta. „Upravo je preko tog autoportreta srpska javnost prvi put 1839. upoznala mladu umetnicu, predstavljenu kao prvu Srpkinju koja se školuje za slikarku“, napominje Ćirović, docentkinja na toj katedri. Iz Minhena u Beograd stiže sredinom 1846. i zadržala se do septembra 1847.
Za godinu dana dobijala je narudžbine za portrete, dok za istorijske kompozicije, kojima je težila još od školovanja, nije bilo zainteresovanih naručilaca. Još jedna preporuka za njen dolazak u Srbiju bila je slika Srpski omir (guslar), koja se smatrala uzvišenijim oblikom slikarstva u odnosu na portrete i slike mrtve prirode. „Katarina Ivanović je dolazila sa drugačijeg tla, ali je razumela istoriju Srbije i želela je istorijskim narativom da dobije priznanje.
„Ali, tada u gradu nema velikih zdanja i, čak iako ste želeli da izložite velike kompozicije na velikim formatima, niste imali gde to da uradite“, objašnjava Petar Petrović, kustos u Narodnom muzeju. „Nije dobijala poslove ni u Beogradu, kasnije ni u Zagrebu i ubrzo se vratila u njen Stoni Beograd, gde je živela još dve decenije, povučeno, prisećajući se mladosti i slikajući“, dodaje. Nije odustala od sopstvenih ambicija.
Osvajanje Beograda 1806, sliku istorijskog događaja tokom Prvog srpskog ustanka, naslikala je dva puta – jednom tokom 1840-ih u Minhenu, ali pošto je slika izgubljena, ponovo ju je izradila u Stonom Beogradu krajem 1860-ih ili početkom 1870-ih, navodi se na sajtu SANU. „Ta slika pokazuje osluškivanje atmosfere u Kneževini Srbiji, jer tada se javljaju začeci srpskog romantizma i prikazivanje scena iz srpske istorije ili onoga što se trenutno dešava, a biće deo istorije“, kaže Mina Radovanović. Ivanović je to radila decenijama pre Đure Jakšića ili Novaka Radonjića, koji su među najvažnijim predstavnicima te epohe, dodaje.
Kao već priznatu umetnicu, Srpsko učeno društvo ju je 1876, pet godina pre smrti, proglasilo počasnom članicom, kao prvu u istoriji te institucije. Zasluge za to pripadaju Nikoli Krstiću, koji ju je posećivao u Stonom Beogradu i ubedio članove društva da zaslužuje zvanje akademkinje, kaže Petar Petrović. „Zahvaljujući njemu je ona odlučila da sav legat ostavi Srbiji 1874, uz fond od 1.000 tadašnjih forinti za njegovo održavanje, a te slike se danas čuvaju u Narodnom muzeju“, priča kustos pored njenih dela.
Njen prijem u SANU bio je „pojedinačni izuzetak“ koji je ukazivao na mogućnost da bude priznat ženski intelektualni i umetnički rad, ali će to ići postepeno, dodaje Irena Ćorović. Prva posthumna izložba u istoriji Narodnog muzeja bila je posvećena upravo Ivanović, neposredno posle smrti 1882. Otkako je 1904. muzej u današnjem zdanju na Trgu republike u Beogradu, dobija zasebnu sobu u kojoj su njeni radovi izloženi. To je još jedan dokaz vrednosti njenog opusa i poštovanja koje je imala u Srbiji, veruje Petrović. „Najveća osuda za umetnika je da bude zaboravljen, da ga vreme pregazi.
Njima treba potvrda za života, a ona je to doživela“, zaključuje istoričar umetnosti.
Izvor: NIN/ BBC
