Piše: Brana Petrović
Pripustili na ženu su pčelu,
zaraženu poljupcem demona,
i sad trči, vrišteći, po selu,
i nasrće na starca Egona.
Starac Egon, vičan umiranju,
živo pile čupa u dvorištu –
baca pile i nasrće na nju –
sad su najzad na svom Gubilištu!
Isto tako kad je sebar Luka
za Dušana rek’o da je pseto –
sedam novih izmisliše muka
i mučiše Luku celo leto.
Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.
A Jelena, Dušanova žena,
vitka, ko mlad vitez stegonoša,
krikom sebra tajno obljubljena,
rodi caru nejakog Uroša.
Nejak Uroš, kao svi nejaki,
zločin uze sebi za zastavu,
al’ stigoše konjanici laki,
žedni slave, po njegovu glavu.
Sluga neki po imenu Lazar
skupi vojsku, vlahe i ratare,
narod neuk, nesrećan i hrabar,
dobra gozba beše za Tatare.
Gostiše se nekoliko dana,
k’o gavrani kad stignu strvinu,
neki Miloš ubi im sultana –
dobro došlo sultanovom sinu.
On obnovi tamu i ponore
koje Dušan u Zakon unese,
i zabrani svitanja i zore,
i načini sunce da obese.
Neki Višnjić, posle mnogo leta
u nevidu svome sunce nađe,
i reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe!!!
I gle sunce ne ume da zađe,
usred noći smrtonosno žeže –
jadni Egon ne može da nađe
dok mu žena hlače ne odveže.
A te hlače strašno zapetljane –
žena kida zubima kanave –
kad u njima (!) – dve prastare rane –
divni znaci stare srpske slave.
