Piše: Janis Varukafis
Nova godina je došla na svet koji tone u novo mračno doba. Tehnologije od kojih smo očekivali da nas oslobode teškog rada i nemaštine i spreče kolaps životne sredine, uglavnom se koriste da život ljudi učine još težim. Velike humanističke ideologije koje su stajale iza društvenih pokreta i promena u protekla tri veka leže u ruševinama, a fašistički tropi se šire među onima koji bi mogli najviše da izgube. Levica leži poražena, marginalizovana i podeljena – kao i svet koji nije uspela da promeni.
Kao stari levičar, verujem da imam pravo da konstatujem sledeće: to što je Tramp u Beloj kući je naša krivica. To što preveliki broj Britanaca krivi migrante za sekularnu stagnaciju, koja s njima nema nikakve veze, i to je krivica levice. To što se Evropa deli i huška na rat takođe, pogađate, ide na naš račun. To što se zelene investicije zanemaruju na planeti koja se pregreva, i to je zato što levica nije uspela da projekat zelene tranzicije iščupa iz kandži profitera s Vol Strita koji pokušavaju da zarade na trgovini kreditima zagađivača.
Da li sam previše oštar prema levici? Zapravo nisam. Istina, nismo sedeli u upravnim odborima velikih finansijskih institucija i kompanija kada su 2008. godine uništili živote mnoštva ljudi. To su obavili sami. Ali na levici smo imali alate koji su mogli najaviti dolazeći krah. Mogli smo ponuditi razumne politike u korist pogođene većine. Umesto toga, uživali smo u sopstvenim glasovima držeći vatrene govore na inače sjajnim skupovima: Occupy Wall Street, Indignados i Aganaktismenoi. Trošili smo energiju na rasprave o nevažnim pitanjima, dok su ljudi poput Baracka Obame, Gordona Brauna i evropskih socijaldemokrata smišljali nove načine – često u naše ime – da gubitke bankara prebace na leđa najranjivijih delova društva. Ukratko, imali smo priliku da većinu zaštitimo od pohlepe nekolicine. Ali to nismo uradili. Rezultat je talas nativističkog proto-fašizma prerušenog u neupitni patriotizam i realističku geopolitiku.
To je najveći paradoks naše ere. Levica nikada nije bila slabija i na lošijem glasu. I nikada nam nije bila potrebnija. Razlog je to što jedino marksistička levica pokazuje interes za preispitivanje jedine stvari koja čovekove tehnološke kapacitete još može uskladiti s ljudskom potrebom za slobodom i prosperitetom: u pitanju su imovinska prava nad mašinama, algoritmima i oskudnim prirodnim resursima.
Gde se sada nalazimo? Kapitalizam je bio poražen 2008. godine gotovo jednako ubedljivo kao sovjetski komunizam 1991. Od tada je merama štednje za većinu i državnim „socijalizmom“ za velike kompanije i finansijske institucije finansirana eksplozija kapitala u oblaku u rukama velikih tehnoloških kompanija: to su mašine koje ne proizvode robe, ali generišu ogromnu moć direktnog oblikovanja našeg ponašanja.
Posledična trajna stagnacija koja je u međuvremenu nastupila manifestuje se kao problem dve planine: imamo ogromnu gomilu novca (prva planina) koji odbija da poteče u produktivne investicije, i jednako veliku gomilu javnog i privatnog duga (druga planina) koji su produktivne investicije mogle eliminisati. Rastuće nezadovoljstvo i povratak ultradesnice su u takvoj situaciji neizbežni – isto kao 1929, kada je Vol Strit poslednji put propao.
Nova vladajuća tehnofeudalna klasa koristi kapital i moć u oblaku da oblikuje naše ponašanje, preuzima kontrolu nad tržištima i isisava profit u obliku rente, produbljujući tako sistemsku stagnaciju. Konkurencija na tržištima je praktično nedostižna, s izuzetkom komunističke Kine. Širom zapadnog sveta kapitalistička tržišta se smanjuju, a kapital u oblaku potkopava i samu ideju liberalnog pojedinca, kao i neoliberalnu fantaziju da će smanjivanje države doneti rast. Socijaldemokratija je takođe demontirana, što je tužna potvrda činjenice da se država blagostanja ne može finansirati oporezivanjem neuhvatljivih tehno-gospodara i neuračunljivih kompanija u privatnom vlasništvu koje su vremenom postale vlasnici naših država, kao i sredstava za direktno modifikovanje stanja našeg uma.
Kapital u oblaku nastavlja da razvija AI moći i praktično ukida naša vlasnička prava nad sopstvenim mislima, intelektualnim proizvodima, čak i audiovizuelnim predstavama pojedinca. Privatizujući dolar stabilnim kripto valutama (stablecoins)i vojno-industrijski kompleks kombinacijom bespilotnih letelica i veštačke inteligencije, naši tehno-gospodari razvijaju novu transhumanističku ideologiju – tehnofeudalizam – koja zamenjuje neoliberalizam.
Regulacija, antimonopolski zakoni i zakoni o bogatstvu ne mogu zauzdati nekontrolisane feudalne moći. U svetu u kome tehnofeudalizam napreduje maskiran u dinamični kapitalizam, sve druge ideologije – liberalizam, neoliberalizam i socijaldemokratija – izumiru, baš kao i nekadašnji feudalni ideali viteštva ili božansko pravo kralja.
Stara priča o ideološkom sukobljavanju ideologa slobodnog tržišta i socijaldemokrata ne odgovara stvarnosti u kojoj se nalazimo. Istinska politička moć danas proističe iz kontrole nad vlasničkim pravima – a jedini način da se zaista briljantne nove tehnologije stave u službu čovečanstva jeste demokratizacija kontrole nad njima, posebno na radnim mestima na kojima se koriste. Za to se može izboriti jedino revitalizovana levica.
Ali levica pre toga mora povratiti poverenje duboko skeptičnog društva, što može učiniti jedino distanciranjem od svojih pet kardinalnih grehova.
Levica je pala u zamku države blagostanja kada je odustala od ambicije da društveni napredak osigurava intervencijama na radnom mestu. Zaboravivši šta zapravo pokreće proizvodnju, socijaldemokratske partije su skončale kao stranke penzionera. Preraspodela je suštinski važna u svakom civilizovanom društvu, ali društvo zaglavljeno u način razmišljanja koji je fokusiran samo na blagostanje ne može dugo ostati civilizovano.
Zatim, laburizam. Kao što je Vilijam Moris elokventno upozoravao, slavljenje rada koji otupljuje čovekov um, kao da je to nekakva vrlina, pogrešno je i zaglupljujuće. Industrijski roboti i kapital u oblaku, kada ih otmemo od tehno-gospodara, moraju se iskoristiti kao alati levice za oslobađanje rada od laburizma i usmeravanje ljudi ka kreativnom, zanatskom radu, koji ne samo da zadovoljava dušu nego i proizvodi stvari visokog kvaliteta.
Zeleni kejnzijanizam je sjajna stvar u teoriji, ali u praksi ima ozbiljnih problema. Kao što je Majkl Kalecki predvideo još pre nekoliko decenija, čak i ako vladajuće klase dopuste državi da uveća svoj ukupni profit kroz javne investicije u društveno neophodne projekte, kao što je zelena energija, njihova primarna strategija će biti da se dokopaju državnog novca i ugase kejnzijanske politike mnogo pre nego što većina oseti korist od njih.
Akceleracionizam (ubrzavanje kapitalizma do njegove propasti) takođe može biti koristan u odgovarajućem kontekstu, ali i katastrofalan ako se nepromišljeno primenjuje. Ideja da će većina doći sebi i ustati da zaštiti svoje interese čim se situacija dovoljno pogorša jednako je neutemeljena kao i vera tehno-gospodara da ćemo svi biti srećni i slavni čim njihov kapital u oblaku i veštačka inteligencija preuzmu upravljanje planetom. Zaustavljanje daljeg pogoršanja situacije na kraći rok, kroz preraspodelu i kejnzijanske politike, presudno je važno, pod uslovom da levica ne podlegne iskušenju da državu blagostanja i kejnzijanizam proglasi za trajno rešenje.
Konačno, moguće je da je naš najveći greh nešto protiv čega smo se nekada borili, da bismo na kraju, sa sumornom spremnošću, i sami to prihvatili: autoritarizam. Oni koji su mladost proveli u levičarskim krugovima mogu da ispričaju mnogo strašnih priča. Ali trulež je počela mnogo ranije, kada naši prethodnici, između ostalih i Karl Marks i Fridrih Engels, nisu predvideli da će naši moćni normativni tekstovi privući mnoštvo učenika i vernika. Nije prošlo mnogo vremena, a levičari su počeli da zlostavljaju drugove, da grabe moć, eliminišu oponente umesto da se bore argumentima, traže pozicije od uticaja u sistemu protiv koga su se navodno borili, da uspavljuju povodljive studente, preuzimaju kontrolu nad Politbiroom i svakoga ko se pobuni šalju u gulag, stvarni ili metaforički.
Pod uslovom da smo sposobni da ostavimo sve te grehe iza nas, zadatak koji nas čeka je jasan: cilj je da pokažemo da radikalna demokratizacija radnih mesta i osnovne ekonomske infrastrukture nije samo radikalni ideal, već praktični preduslov autentično slobodnijeg, bogatijeg i srećnijeg života.
Svaka teorija promene mora početi vizijom budućnosti za koju se vredi boriti. Ali na tome se ne može stati. Da bi bila od koristi, levica mora izložiti jasne korake koje treba preduzeti da bi se cilj ostvario – ne samo sutra, ili za šest meseci, već i za godinu i pet godina.
Polazeći od dugoročne vizije, levica treba da inspiriše veru da tehnologija može biti i osloboditeljka, a ne samo sluškinja eksploatacije i ugnjetavanja: što će zauvek ostati, ako mašine ostanu u vlasništvu 0,001% najbogatijih. Takođe mora pokazati šta to zapravo znači, uvažavajući način na koji korporacije zaista funkcionišu, kako se novac stvara i kako se koriste zemljište i drugi prirodni resursi. Za kompletno objašnjenje procesa kojim će se ova tri carstva – proizvodnja, novac i zemlja – staviti pod upravu osnaženog demosa potrebno je ispisati mnogo stranica. Zato sam napisao čitav roman iz žanra političke naučne fantastike.
Ipak, temelj dugoročne vizije levice može se sažeti u jednu reč: to je demokratizacija. Prvo, demokratizacija korporacija novim korporativnim zakonima prema načelu jedan zaposleni – jedna akcija i jedna osoba – jedan glas, uz građanske porote (umesto birokratskih gospodara) kao nadzorno telo tako demokratizovanih korporacija. Drugo, demokratizacija novca uvođenjem sistema digitalnog plaćanja da bi se uspostavilo monetarno javno dobro koje će iskoristiti naš kolektivni kapacitet stvaranja novca. To bi bio odlučujući korak za uspostavljanje neinflatornog trust fonda za sve. Konačno, svaka ozbiljna levica mora demokratizovati zemlju i oskudne prirodne resurse i uvesti sistem korišćenja koji javno zemljište deli na komercijalne i društvene zone, koristeći prihode iz prvih za investiranje u druge.
Posle demokratizacije (ali ne i nacionalizacije) proizvodnje, novca i zemlje, nema granica daljem zamišljanju najboljih načina da se tehnološki kapaciteti čovečanstva usklade sa našim kolektivnim interesom i ličnom slobodom. Jedinu granicu postavlja sledeće teško pitanje: čak i ako se složimo da je to mesto na kome želimo da budemo, kako tamo da stignemo? Odgovor mora sadržati opipljive i jasne ciljeve na svakom koraku, od onoga što treba da se dogodi sutra do onoga što će se dogoditi za deceniju ili dve.
Ti koraci moraju uključivati praktična rešenja za opisani problem dve planine (usmeravanje neiskorišćenog novca u produktivne investicije koje neće biti štetne); ukidanje lažnih tržišta električne energije; oživljavanje naših osiromašenih (zdravstvenih, obrazovnih, ekoloških) zajedničkih dobara; obuzdavanje velikih finansijera i vladajuće tehnofeudalne klase; oslobađanje mnoštva ljudi iz okova koji ih sputavaju, kao i od laži koje im pomućuju um.
U međuvremenu, na nivou ideologije i jezika, levica mora ispraviti grešku koja je u prve dve decenije 20. veka dovela do skretanja u blato autoritarizma i neuspeha. Mada levica vuče korene iz emancipatorskih pokreta 19. veka – od oslobađanja žena do sindikata – negde u vreme Prvog svetskog rata komunistička i socijaldemokratska tradicija odbacuju slobodu u ime nečega zbunjujućeg i nejasno definisanog kao što je jednakost, što je Marks s pravom odbijao. Tako je levica ideju slobode prepustila liberalima (koji brinu samo o ličnoj slobodi, a ne o slobodi većine), zalutala u autoritarizam i izašla na zao glas.
Levica se mora osloboditi maglovitih pojmova koje ne može jasno definisati, poput pravičnosti i jednakosti, i prihvatiti kao najviše načelo univerzalnu slobodu od tuđe ekstraktivne moći – koja u modernom društvu proističe iz pogrešno zasnovanih imovinskih prava. Drugim rečima, noseća greda programa levice moraju biti imovinska prava, uz odbranu slobode od koncentrisane (korporativne ili državne) moći i netolerancije (uključujući i netoleranciju prema netolerantnima).
U našem tehnofeudalnom svetu, u kome kapital trijumfuje mutirajući u oblik koji direktno kontroliše naše umove, više ne posedujemo ni sami sebe. Kako se distopija 21. veka bude dalje razvijala, libertersko-marksistički način razmišljanja će se nametnuti kao poslednja šansa levice da povrati relevantnost i bude od koristi ljudskoj vrsti koja se bori ne samo da reformiše jedan problematičan sistem – nego i da opstane, u krajnjoj instanci, kao zajednica sposobna za slobodu i prosperitet.
Izvor: Peščanik
