Piše: Mišo Vujović
Bio je jedan od onih ljudi o kojima se u porodici govorilo tiho, gotovo svečano, kao da bi preglasna reč mogla da naruši dostojanstvo jedne davno potonule epohe.
U Kotor je stigao sa prvim talasima ruskih emigranata, posle sloma carevine i rasula Bele armije. Jednog jutra ušao je u Crkvu Svetog Nikole, stao pred sveštenika i predstavio se kao visoki oficir Ruske carske garde.
Nije tražio pomoć. Nije molio za položaj, novac ili privilegiju. Samo je rekao:
— Moj car je mrtav. Od sada ću služiti Nebeskom Caru.
I ostao je.
Decenijama je prodavao sveće u crkvi, skromno, nenametljivo, gotovo nevidljivo. Ljudi su prolazili pored njega, kupovali voštanu sveću, ostavljali sitninu i žurili svojim poslovima. Malo ko je znao da im sveću pruža čovek koji je nekada stajao u blizini ruskog cara, nosio gardijsku uniformu i komandovao ljudima.
Kada je carevina nestala, nije se odrekao službe. Samo je promenio Cara.
Takvih sudbina bilo je mnogo. Ruski generali postajali su crkvenjaci, profesori su držali privatne časove, plemkinje šile tuđe haljine, a oficiri gradili puteve, prodavali novine i kopali kanale. Nosili su u sebi uspomenu na jedan veliki svet, ali se njome nisu razmetali.
Sa njima su u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca stigli znanje, red, disciplina i kultura. Postali su profesori, lekari, arhitekte, inženjeri, slikari, sveštenici i muzičari. Ostavili su dubok trag u Srbiji, Crnoj Gori, Boki i Hercegovini.
U zaleđu Dubrovnika ostali su tragovi kozačkih jedinica i kadetskih škola. Dečaci koji su nekada vaspitavani da služe ruskom caru učili su tuđ jezik, marširali tuđom zemljom i sanjali domovinu u koju se većina nikada nije vratila.
— Do smrti je prodavao sveće. Niko nije znao ko je bio.
Znao je on, znao je i Nebeski car. Za ostale nije ni bilo važno.
Ovu priču čuo sam od Željka Komnenovića na predstavljanju knjige “ Gospodar knjiga”
Izvor: IN4S
