Piše: Ijan Buruma
Ne mrze svi politički lideri kad se karikaturisti sprdaju s njima. Neki od njih čak te radove ponosno drže u svojim kancelarijama. Ali to su obično političari demokratske orijentacije, ne autoritarni lideri čija moć zavisi od kulta ličnosti.
Američki predsednik Donald Tramp, demokratski izabrani lider sa snažnim autokratskim sklonostima, nije u stanju da podnese podsmeh. Neki kažu kako je njegova odluka da se kandiduje za predsednika bila reakcija na šale koje je 2011. tadašnji predsednik Barak Obama zbijao na njegov račun na tradicionalnoj godišnjoj večeri za izveštače iz Bele kuće. U to vreme Tramp po tom pitanju nije mogao ništa da učini. Sada je, kao predsednik, u prilici da pokuša da ućutka one koji mu se podsmevaju.
Neki kažu kako je njegova odluka da se kandiduje za predsednika bila reakcija na šale koje je 2011. tadašnji predsednik Barak Obama zbijao na njegov račun na tradicionalnoj godišnjoj večeri za izveštače iz Bele kuće. U to vreme Tramp po tom pitanju nije mogao ništa da učini. Sada je, kao predsednik, u prilici da pokuša da ućutka one koji mu se podsmevaju.
Televizijska kuća Ej-Bi-Si, u vlasništvu Diznija, u septembru je, pod pritiskom predsedavajućeg Savezne komisije za komunikacije (FCC), obustavila emitovanje kasnovečernjeg šoua komičara Džimija Kimela, koji redovno kritikuje Trampa. Tramp je ovo pozdravio kao „sjajnu vest za Ameriku“. To je onda izazvalo takvu lavinu protesta – prema izveštajima, pretplatu na Dizni+, Hulu i ESPN otkazalo je 1,7 milion ljudi – da je nedelju dana kasnije Kimelova emisija vraćena u programsku šemu. Svejedno, Tramp je zapretio oduzimanjem licence televizijskim mrežama koje prikazuju emisije u kojima komičari prave viceve na njegov račun.
Tramp ne greši kad prepoznaje moć humora. Francuski filozof Volter, jedan od najvećih satiričara svih vremena, jednom je primetio: „Samo sam jednom uputio molbu Bogu, i to kratku: ’O, Gospode, učini da moji neprijatelji ispadnu smešni‘“. Ismevanjem se razotkrivaju hipokrizija, preuveličavanja, lažljivost i samoljublje – što sve spada u standardne trikove kojima se autoritarni lideri služe.
U prošlosti su monarsi i moćno plemstvo razumevali da ismevanje može da posluži kao neophodni korektiv sklonosti dvorjana da laskaju vladarima. Za to su bile zadužene dvorske lude, kojima je bilo dopušteno da se na račun vladara nekažnjeno sprdaju – barem do izvesne mere. Ali to je bilo moguće zato što su ih svi tretirali kao blente koje ne predstavljaju nikakvu pretnju po one u čijim rukama je moć.
Još od antičkog Rima satiričari i komičari su imali dve glavne mete. Prva su ideje – kako sekularne, tako i verske svetinje. To je bio Volterov omiljeni teren. On je obožavao da se podsmeva Katoličkoj crkvi, koju je smatrao korumpiranom institucijom koja tlači ljude širenjem praznoverja. „Religija je nastala kad je prvi prevarant sreo prvu budalu“, govorio je on.
Budući da satiričari, od Voltera do Kimela, često ismevaju etablirane autoritete, moglo bi se pretpostaviti da je ova vrsta humora generalno gledajući „progresivna“, ili čak levičarska. Ali zapravo se najubojitiji satiričari mogu naći među konzervativcima. Džonatan Svift je, recimo, bio žustri branitelj Anglikanske crkve. Za konzervativnog komičara nema sočnije mete od smernih pretenzija idealista, čija je žustrina zalaganja za promene često nespojiva sa smislom za humor. Komedija više leži skepticizmu i sumnjičavosti nego strasnom zalaganju za plemenite ciljeve.
Druga vrsta satire usmerena je na ličnosti onih na vlasti. Hrabri su oni komičari koji se usuđuju da ukažu na to da je car go. Kao što je Bob Dilan jednom zapisao: „Čak i predsednik Sjedinjenih Država katkad mora nag da bude“ (stih iz pesme It‘s Alright, Ma (I’m Only Bleeding) iz 1965, prim.).
Ova vrsta podsmeha retko je ubitačna kad su u pitanju obični političari. Ali autoriteti monarha i autokratskih lidera zavise od aure oko njih. Ljudi im se pokoravaju jer veruju da su kraljevi, kraljice i diktatori nepobedivi. Velika pozornica moći vladaru je podjednako važna koliko i nasilje kojim se preti nepokornima. Kad komičari to uzmu za metu, usput razotkrivajući takve lidere kao budalaste razmetljivce, time upućuju izazov samom izvoru apsolutne moći.
Hitlera je razbesnelo remek-delo Čarlija Čaplina iz 1940, Veliki diktator. Čaplin nije morao da razotkriva ubilačku prirodu fašizma: bilo mu je dovoljno da Hitlera i Musolinija prikaže kao budaletine. Po demagoga ništa nije pogubnije od toga da mu se smejete.
Hitlera je razbesnelo remek-delo Čarlija Čaplina iz 1940, Veliki diktator. Čaplin nije morao da razotkriva ubilačku prirodu fašizma: bilo mu je dovoljno da Hitlera i Musolinija prikaže kao budaletine. Po demagoga ništa nije pogubnije od toga da mu se smejete.
U liberalnim društvima poput SAD, Velike Britanije ili Francuske, lideri – uključujući kraljeve i kraljice – moraju da istrpe izvestan nivo podsmeha. Karikaturisti iz 18. i 19. veka često nisu imali milosti. Tomas Roulandson (1756-1827) je Princa od Velsa portretisao kao pijanog neotesanca. Onore Domije (1808-1879) je kralja Luja-Filipa prikazivao kao opsceno pretilog.
Poput tračerskih listova i žute štampe, ovakva vrsta omalovažavanja bila je cena koju je bilo potrebno platiti u ime slobode izražavanja. To je svakako slučaj u Americi, gde Prvi amandman nudi široku zaštitu slobode govora – veću nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Javne ličnosti mogu da budu kritikovane, parodirane, ismevane, pa čak i optuživane za štošta – sve dok nije moguće dokazati kako iza toga stoji „istinska zla namera“.
Ako Trampu uspe da ućutka ljude koji mu se javno podsmevaju, zemlja u kojoj su Forman – preminuo 2018. godine – i milioni drugih jednom našli slobodu prestaće da postoji
Pokojni češki režiser Miloš Forman, koji je 1968. emigrirao u SAD, 1996. je snimio film Narod protiv Larija Flinta. U njemu je prikazana pravna bitka između Flinta, vlasnika pornografskog magazina Hasler, i Džerija Folvela, televizijskog evanđeliste koji je Flinta tužio zbog emocionalnog stresa pretrpljenog nakon što je u Hasleru objavljena parodična reklama u kojoj Folvel prepričava seksualni odnos s vlastitom majkom. Vrhovni sud je 1988. jednoglasno presudio da emocionalni stres nije dovoljan razlog da se negira Prvim amandmanom zagarantovano pravo na izražavanje kritičkih stavova o državnim zvaničnicima i drugim javnim ličnostima.
Forman, izbeglica iz komunističke Čehoslovačke, bio je zahvalan Americi na Prvom amandmanu, koji mu je omogućio da prikaže kako je jedan ljigavi pornograf terao sprdnju sa jednim poznatim verskim liderom. Ako Trampu uspe da ućutka ljude koji mu se javno podsmevaju, zemlja u kojoj su Forman – preminuo 2018. godine – i milioni drugih jednom našli slobodu prestaće da postoji.
Izvor: NSPM
