U septembru 2023. godine došlo je do burnog i traumatičnog odlaska preko 100.000 Jermena iz Nagorno-Karabaha. Ovaj masovni egzodus domorodačkog naroda iz njihove domovine usledio je nakon devet meseci blokade od gladi, koja je kulminirala ubilačkim vojnim napadom 19. septembra. Ovi muškarci, žene i deca, uplašeni za svoje živote, ostavili su za sobom čitave svetove: svoje škole i radnje; polja, stada i vinograde; i groblja svojih predaka. Za sobom su ostavili i crkve, velike i male, drevne i modernije, velelepne i skromne, u kojima su se vekovima okupljali i molili. Takođe su za sobom ostavili mostove, utvrđenja, rane moderne vile i spomenike iz sovjetskog doba, kao što su omiljene statue „Mi smo naše planine“. Šta će sada biti sa tim mestima? Nema sumnje, zapravo.
Znamo dobro šta se dogodilo u Džulfi, u Nahičevanu: spektakularni pejzaž jermenskih nadgrobnih spomenika iz 16. veka je Azerbejdžan izbrisao sa lica zemlje tokom decenija. Znamo šta se desilo sa crkvom Bogorodice u Džebrajilu i jermenskim grobljem u selu Mets Tageru i Bojuk Taglaru—oba su potpuno očišćena od pejzaža pomoću opreme za zemljane radove poput buldožera. A znamo šta se desilo sa katedralom Gazančecoca u Šušiju, koja je, zauzvrat, granatirana, vandalizovana grafitima, „obnovljena“ bez jermenske kupole, a sada preimenovana u „hrišćanski“ hram. Drskost ovih postupaka, kao što je novinar Džošua Kučera napisao u maju 2021, „sugeriše rastuće poverenje da [Baku] može da prepravi svoje novozauzete teritorije u kakvu god sliku žele“.
Uništenje milenijuma jermenskog života u Arcahu omogućeno je nečinjenjem i prividnom ravnodušnošću onih koji su to mogli sprečiti. Sjedinjene Države i Evropska unija uzvišeno govore o univerzalnim ljudskim pravima, ali nisu ništa uradile devet meseci dok su stanovnicima Arcaha bili uskraćeni hrana, lekovi, gorivo i druge vitalne zalihe. Nisu uradili ništa da sprovedu nalog Međunarodnog suda pravde koji je još u februaru 2023. zahtevao da Azerbejdžan prekine blokadu. Ta neaktivnost je jasno ohrabrila Azerbejdžan da napadne — baš kao što će ohrabriti druge da učine isto negde drugde. Važno je razumeti ulog ove vrste kulturnog brisanja: ovi spomenici i kamenje svedoče o generacijama Jermena koji su ih obožavali i brinuli o njima. Uništiti ih, znači izbrisati ne samo kulturu, već i narod. Kao što je istoričar umetnosti Beri Flud primetio 2016. o uništavanju kulturnog nasleđa od strane takozvane Islamske države od 2014, „fizičko uništavanje zajedničkog vezivnog tkiva – arhiva, artefakata i spomenika u kojima su instancirane složene mikroistorije – znači da sada postoje stvari o ovoj prošlosti koje se ne mogu i nikada neće znati.” Groblje Džulfa je tragičan primer takvog gubitka.
Ako je istorija bilo kakav pokazatelj, etničko čišćenje obično prati sve vrste kulturnog razaranja, od vandalizma do potpunog brisanja pejzaža. Ova druga taktika će se koristiti sa manjim, manje poznatim crkvama. Biće to zlokobni način da se uklone manje poznati jermenski spomenici, koji će poslužiti narativu da tamo nije bilo Jermena u ranom modernom periodu.
Doći će i do falsifikovanja, u kome se jermenskim spomenicima daju novostvorene istorije i konteksti. Manastiri iz 13. veka Dadivank (u okrugu Kalbajar) i Gandzasar (u provinciji Martakert), veličanstveni i karakteristični primeri srednjovekovne jermenske arhitekture, već su preimenovani u „drevne kavkaske albanske hramove“. Očekujte da će ove i druge lokacije postati mesta za konferencije i radionice na kojima će se istaći „drevna kavkaska albanska kultura“. Što se tiče nebrojenih jermenskih natpisa na ovim zgradama, hačkarima i nadgrobnim spomenicima: ovo su, kako je predsednik Azerbejdžana Ilhan Alijev najavio u februaru 2021. godine, jermenski falsifikat i biće „vraćen” u svoj „originalni izgled” (verovatno dubljenjem, peskarenjem , odnosno uklanjanje jermenskog kamena, kao što je urađeno 1980-ih).
Konačno, biće proslava „multikulturalnosti“ Azerbejdžana. „Dođite u Karabah, dom drevnih hrišćana“, reći će ljudi. „Molim vas da zanemarite izdubljena slova na tom kamenom zidu, jer to nije jermenski natpis. Ovde nikada nije bilo Jermena!“ Osim vojnika i osvajača, poput onih koji su prikazani u muzeju u Bakuu, na kojima se nalaze voštane figure mrtvih jermenskih vojnika — prizor koji je toliko dehumanizujući da su međunarodne organizacije za ljudska prava, uključujući azerbejdžanske aktiviste, vapile za njegovo zatvaranje.
Ovako se odigrava kulturni genocid. Pre nešto više od 100 godina bio je genocid nad Jermenima koji je sprovelo Osmansko carstvo, praćen pljačkom velikih razmera, vandalizacijom i uništavanjem jermenskih lokacija širom današnje Turske. Izgledi drugog kulturnog genocida su sada na stolu. Samo sada, Jermeni će gledati kako se spektakl odvija onlajn, trpeći traumu mesto po mesto i spomenik po spomenik. U 2020. godini, jermenski aktivisti pozvali su na međunarodno praćenje ranjivih lokacija u Nagorno-Karabahu od strane UNESKO-a i drugih organizacija za očuvanje baštine. Ništa se nije desilo. Sada je vreme da svet zaštiti ono što je od jermenske kulture ostalo u Nagorno-Karabahu. Ako to ne učinimo, koja će kultura biti sledeća?
Kristina Maranci, profesor jermenskih studija na Harvardu
Izvor: Time.com
Prevod za Žurnal: A.Ž.
