Posle restauracije slike Paje Jovanovića „Krunisanje cara Dušana“ četiri konzervatora – reastauratora Narodnog muzeja Srbije poduhvatilo se još jednog velikog i značajnog zadatka– konzervacije i restauracije slike „Dolazak cara Dušana u Dubrovnik“ koju je Marko Murat naslikao 1900. godine za Svetsku izložbu u Parizu
Osim velikog formata i nagrada u Parizu ništa drugo ne povezuje ova dva dela, kaže za Sputnjik restaurator Aleksandar Cvijetinović i dodaje da je slika Marka Murata mnogo zahtevnija za konzervaciju zbog strukture i nivoa oštećenja.
Slika je dosta stradala tokom dva svetska rata i nekoliko puta je restaurirana i sada je opet pred konzervatorima Narodnog muzeja zahtevan i dugotrajan proces konzervacije i restauracije.
„Poslednja restauracija rađena je pre desetak godina. Bojeni sloj se ljuspao skoro po celoj površini i postojala je tendencija da otpadne sa platnenog nosioca. Prethodne kolege su uradile preventivno fiksiranje tih delova, a mi smo pre dve godine krenuli sa kompletnom konzervacijom i restauracijom“, navodi Cvijetinović.
Restauratori u ležećem položaju
Prvi zadatak im je bio da spreče dalju degradaciju i ljuspanje bojenih slojeva:
„Uradili smo kompletnu konsolidaciju bojenih slojeva i podloge, nakon čega je usledio proces čišćenja slike i delimično uklanjanje starih preslika i retuša. Ova faza rada zahtevala je najviše vremena i promišljanja koje je podrazumevalo konsultaciju sa drugim kolegama i stručnjacima iz naučnih oblasti. Kada imate veliki format sve je mnogo komplikovanije – pristup sredini slike, manipulisanje slikom. Prilikom rada, za potrebe manipulacije i okretanja dela, koriste se specijalizovani valjci koji se prave namenski za svaku sliku. Svaka ta procedura zahteva veliki broj konzervatora i tehničara. Pored vertikalne skele koristimo i kliznu horizontalnu skelu kao vrstu mosta pomoću koje imamo pristup centralnim delovima slike. Tokom određenih faza izvođenje pojedinih postupaka se radi i u ležećem položaju“.
Konzervaciji prethode opsežne analize svih strukturalnih delova bojenih slojeva, podloge, platna kao i detaljna fotodokumentacija koja podrazumeva fotografisanje u vidljivom delu spektra, infracrvenom i ultravioletnom delu spektra, a po potrebi se izrađuje snimak rendgenom što je bilo neophodno u slučaju Muratove slike.
Dolazak moćnog vladara u Duborvnik
Još tokom studija Marko Murat je želeo da naslika veliku istorijsku kompoziciju koja bi prikazala dolazak moćnog srpskog srednjovekovnog vladara u grad Dubrovnik sa željom da ukaže na težnju Srba i Hrvata za oslobođenje Dubrovnika, koji je u to vreme bio pod vlašću Austrougarske.Prema Muratovom umetničkom viđenju, to oslobođenje mogao bi da izvede upravo neki novi Dušan.
Poziv da izlaže u srpskom paviljonu Svetske izložbe u Parizu Marku Muratu je došao kao poručen i on je sve do završetka rada na slici, zbog prikupljanja građe i izrade skica, često putovao u Dubrovnik.
Sliku je završio i pre odlaska u Pariz kratko vreme je izložio u svečanoj sali tadašnje Prve muške gimnazije u Beogradu. U Parizu je primljena s pohvalama – kralj Milan Obrenović javno je pohvalio autora i njegovo delo za koje je osvojio bronzanu medalju, dok je Paja Jovanović za sliku „Krunisanje cara Dušana“ dobio zlatnu.
Murat je prikazao trenutak prispeća carskih galija u dubrovačku luku i svečani doček koji je dubrovački knez upriličio srpskom vladaru. Po običaju za takve prilike, dubrovački zastavnik je u znak dobrodošlice do zemlje spustio beli barjak s likom svetog Vlaha, zaštitnika grada Dubrovnika. U daljini se video obris gradskog utvrđenja i brda prema Cavtatu.
Dostojanstven i moćan stav cara Dušana prevladava slikom. On je u pratnji carice Jelene i sina Uroša, u ruci drži mač i korača ispod svilenog baldahina koji nose četiri dubrovačka vlastelina. Pored baldahina je grupa devojčica koja po carevom putu prosipa mirišljavo cveće, kadulju, smilje, ruzmarin, lavandu…
Po povratku s izložbe trebaloje da je otkupi Narodni muzej, ali se to nije desilo pa je umetnik odlučio da je pokloni kralju Aleksandru Obrenoviću, jer je želeo da, kako je zabeležio na jednom mestu, „kralj srpski kad god prođe pored te slike seti se Dubrovnika koji čeka oslobođenje”.
Sudbina slike tokom rata
Krajem Prvog svetskog rata austrijske vlasti odnele su sliku sa sobom prilikom povlačenja iz Beograda.
Ubrzo se doznalo da se nalazi negde u Mađarskoj i, zalaganjem tadašnje vlade Kraljevine SHS, vraćenaje 1922. godine u Beograd i smeštena u zgradu Novog dvora.
Slika je pretrpela izvesna oštećenja pa je iz Dubrovnika bio pozvan sam autor da uradi neophodne popravke, i to pred važnu posetu kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević Dubrovniku.
„To je bila praksa – da dok je umetnik živ on restaurira sliku. Tako da je Marko Murat bio njen prvi restaurator. Pošto je slika bila isečena dodao je nove platnene trake kako bi mogao ponovo da je zategne na slepi ram. Na delovima gde je slika bila krivo isečena sam autor je doslikao nedostajuće delove.Te trake su sastavni deo umetnikove restauracije, s toga smo iz etičkih razloga odlučili da ih sačuvamo. Njihovo stanje je bilo veoma loše, lepak kojim su trake bile zalepljene je vremenom popustio, platno je bilo trošno i iscepano, tako da je bila neophodna njihova konsolidacija“, kaže Cvijetinović.
Pogođen načinom na koji su se ophodili prema njegovom delu u koje je izlio sav svoj umetnički, duhovni i nacionalni osećaj, Murat je, prema rečima višeg kustosa Narodnog muzeja Petra Petrovića, nakon konzervacije i restauracije pored svog potpisa u donjem desnom uglu dopisao: Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a. s. 1922 (Posle invazije varvara restaurirano od autora 1922. godine).
Taj zapis stajao je na tom mestu sve do proleća 1941. kad su stručnjaci Narodnog muzeja (tada Muzeja kneza Pavla) premazali dopisane reči plašeći se moguće odmazde okupatora.
Međutim, Cvijetinović kaže da čak ni rendgenom nisu uspeli da pronađu ostatke tog zapisa, što znači da je on fizički uklonjen.
„Delo je u više navrata podvrgnuto konzervatorsko-restauratorskim tretmanima , čiji tačan broj ne znamo. Detaljnim fizičko-hemijskim analizama utvrdili smo više vrsta retuša i preslika koji potiču iz različitih perioda“, kaže konzervator-restaurator Magdalena Drobnjaković, koja zajedno sa Cvijetinovićem, Ivanom Ivanović i Tijanom Knežević radi na restauraciji.
Naši sagovornici očekuju da će im za izvođenje preostalih konzervatorsko-restauratorskih procesa trebati više od godinu dana.
Do Drugog svetskog rata slika je bila smeštena u zgradi Novog dvora, da bi po okončanju rata bila predata Narodnom muzeju Srbije gde je poslednji put izložena pre njegove rekonstrukcije.
„Posle konzervatorskih radova očekujemo ‘novog Murata’ koji će dobiti novo svetlo“, ističe Aleksandar Cvijetinović.
Marija Jakovljević
Izvor: Sputnjik
