Danilov je objavio pet romana, tri knjige autopoetičkih eseja, 19 poetskih zbirki, prevođen je na mnoge jezike i zastupljen u inostranim antologijama… Sebe, ipak, smatra prvenstveno pesnikom.
Ovaj septembar blagorodan je za jednog od naših najvećih savremenih pisaca Dragana Jovanovića Danilova.
Laureat je nagrade za celokupan opus netom završenog 17. Međunarodnog književnog festivala u Novom Sadu i prvi naš pisac kome je ta nagrada dodeljena. U Italiji je nagrađen priznanjem Premio Accademico Internazionale di Letteratura Contemporanea L.A.Seneca koje će mu biti uručeno 15. oktobra u Bariju, a iz Slovačke i Italije javili su mu se neki mladi ljudi koji su u njegovoj poeziji pronašli inspiraciju za svoje doktorske disertacije.
Danilov je objavio pet romana, tri knjige autopoetičkih eseja, 19 poetskih zbirki, prevođen je na mnoge jezike i zastupljen u inostranim antologijama… Sebe, ipak, smatra prvenstveno pesnikom.
Znači, srpska poezija ne treba da strepi od budućnosti?
– Uveren sam da je tako. Poezija je spor žanr, a sve što je sporo ima veliku budućnost. Za sebe mogu da kažem da pišem iz lične obesti, ali veoma mi je stalo da to što pišem stigne do što većeg broja ljudi jer poezija spaja ljude, a mi imamo pesnike koji mogu da zrače široko. Nažalost, ne postoje naše antologije na velikim jezicima kao što su engleski i francuski. U Americi imamo dve izvanredne antologije Čarlsa Simića, Dubravke Đurić i Biljane Obradović, ali takve poduhvate treba načiniti i na drugim jezicima, jer poezija je najvitalniji deo savremene srpske književnosti.
Vaša knjiga eseja „Duhovi Balkana“ sazrevala je gotovo dve decenije. Možemo li očekivati dopunjeno izdanje s obzirom na to da su duhovi Balkana iz dana u dan sve uzburkaniji?
– Ta moja jedina esejistička knjiga biće proširena jer mene zanima Balkan kao prostor. Ne mogu da pišem o Los Anđelesu, Bombaju ili Buenos Ajresu sa istim žarom kao o Balkanu, gde živim. Književnost mora da ima kod duhovne osobenosti tla, a da istovremeno bude i kosmopolitska. A kosmopolitizam nije ništa drugo do spoj domaćeg ognjišta i sveta.
Duguje li književnost Balkanu obimniju literaturu od ove koju do sada čitamo?
– Posle svega što se ovde izdogađalo mislim da će tek da usledi velika literatura balkanskih pisaca o Balkanu jer ovde je stecište mitova i posle Andrića, Crnjanskog, Nikosa Kazancakisa, kojeg takođe smatram balkanskim piscem mada je Grk, mislim da će se pojaviti velika proza, poezija, veliki romani… Mi živimo u iščekivanju velikog romana, a on nikako da dođe. Ali, po prirodi stvari moraće da dođe i mislim da će biti enciklopedijskog karaktera.
Treba li da se dogodi konačan rasplet na Balkanu da bi se ta literatura najzad pojavila?
– Nije neophodno jer dosta toga se već dogodilo. Ovde smo živeli istorijsku šizofreniju, koja je, na kraju krajeva, postojala i na drugim prostorima, ne samo kod nas. Ali, Balkan je poseban. To je mešavina vera, kultura, entiteta i kao takav daje ogromne mogućnosti za imaginaciju, za pisanje.
Živite i dalje i u rodnoj Požegi i u Beogradu. Koliko je za pisca važna spona sa zavičajem?
– I u malom gradu čovek može da ima svoje snove. Jedna helenistička mudrost kaže da mali grad dopire dokle se čuje odjek ljudskog glasa, dok ljudi čuju jedni druge. Književnik u malom gradu ima mnogo više vremena za pisanje. Svi mi imamo neka mesta na kojima se osećamo najmoćnijima. Mesto moje moći je moja biblioteka. Sebe smatram prvenstveno bibliotekarom, a tek onda sam pesnik, prozni esejista… Znači, s jedne strane imam Požegu, s druge Beograd, takođe voljeni grad i grad za samospoznaju.
Obeležavanju osam decenija od smrti Save Šumanovića, doprinećete svojim romanom o velikom slikaru.
– Ozbiljno sam zagrizao u tu priču iz jedne druge perspektive. U mom romanu, u izdanju „Vukotić medije“, sam Šumanović priča o svom životu. Postavio sam sebi pitanje – znamo li mi pouzdano u koga je on gledao tokom boravka u Parizu, ko su bile njegove ljubavi, da li je to bilo baš tako kako stoji u biografiji? Centralni deo knjige čini razgovor dvoje ljudi o njegovim slikama a u tome mi jeste pomoglo moje znanje sa studija istorije umetnosti. Obično romane pišem po tri, četiri godine, a ova tema me je toliko nadahnula da sam je u nekoj vatri napisao za svega pet meseci.
I grad koji takođe nije dovoljno zastupljen u književnosti“
– Pisali su o Beogradu mnogi pisci, među njima Momo Kapor i Svetlana Velmar Janković, ali mislim da i Beograd čeka nekog svog velikog pisca koji će o njemu napisati veličanstvenu knjigu poput one o Buenos Ajresu.
Kada govorimo o zavičajnim sponama, kako u tom smislu doživljavate Kosovo i Metohiju?
– To je nešto što se tiče praotačkih časti i arhetipskih ukazanja koje ima svaki pisac na ovom prostoru. Budući da sam studirao istoriju umetnosti, proveo sam veliki deo života obilazeći manastire na Kosmetu. I onaj ko bude pisao taj veliki roman o Balkanu moraće imati na umu manastire. Fasciniran sam našim zografima, srednjovekovnim slikarima fresaka, i time koliko su se oni dugo bavili pripremom zida na koji će na kraju doći freska. Taj deo istorije zapravo jeste naša podloga i preko nje treba da dođe romaneskna ili pesnička freska.
Gde nalazite sklonište ako se pakao čini pitomijim od planete u ovom trenutku?
– U svojim snovima. Ako izgubimo svoje snove, onda je kraj. Ja ih još nisam izgubio i radujem se svakoj pesmi, knjizi, prevodu. Kao i na samom svom književnom početku. To je je prosto neki eros, to je ono što me ispunjava.
Neke knjige objavili ste na latinici, a poslednjih godina odani ste ćirilici. Da li je to lični doprinos očuvanju našeg pisma koje, na našu sramotu, i sami ugrožavamo?
– Ranije sam pogrešno mislio da ako su moje knjige latinične pre će doći do većeg broja čitalaca i prevodilaca. Međutim, od pre sedam, osam godina sve objavljujem na ćirilici i tako će biti i ubuduće. Naše pismo je prelepo, ima neku posebnu toplinu koju osećam dok pišem.
Izvor: Novosti
