Данилов је објавио пет романа, три књиге аутопоетичких есеја, 19 поетских збирки, превођен је на многе језике и заступљен у иностраним антологијама… Себе, ипак, сматра првенствено песником.
Овај септембар благородан је за једног од наших највећих савремених писаца Драгана Јовановића Данилова.
Лауреат је награде за целокупан опус нетом завршеног 17. Међународног књижевног фестивала у Новом Саду и први наш писац коме је та награда додељена. У Италији је награђен признањем Premio Accademico Internazionale di Letteratura Contemporanea L.A.Seneca које ће му бити уручено 15. октобра у Барију, а из Словачке и Италије јавили су му се неки млади људи који су у његовој поезији пронашли инспирацију за своје докторске дисертације.
Данилов је објавио пет романа, три књиге аутопоетичких есеја, 19 поетских збирки, превођен је на многе језике и заступљен у иностраним антологијама… Себе, ипак, сматра првенствено песником.
Значи, српска поезија не треба да стрепи од будућности?
– Уверен сам да је тако. Поезија је спор жанр, а све што је споро има велику будућност. За себе могу да кажем да пишем из личне обести, али веома ми је стало да то што пишем стигне до што већег броја људи јер поезија спаја људе, а ми имамо песнике који могу да зраче широко. Нажалост, не постоје наше антологије на великим језицима као што су енглески и француски. У Америци имамо две изванредне антологије Чарлса Симића, Дубравке Ђурић и Биљане Обрадовић, али такве подухвате треба начинити и на другим језицима, јер поезија је највиталнији део савремене српске књижевности.
Ваша књига есеја „Духови Балкана“ сазревала је готово две деценије. Можемо ли очекивати допуњено издање с обзиром на то да су духови Балкана из дана у дан све узбурканији?
– Та моја једина есејистичка књига биће проширена јер мене занима Балкан као простор. Не могу да пишем о Лос Анђелесу, Бомбају или Буенос Ајресу са истим жаром као о Балкану, где живим. Књижевност мора да има код духовне особености тла, а да истовремено буде и космополитска. А космополитизам није ништа друго до спој домаћег огњишта и света.
Дугује ли књижевност Балкану обимнију литературу од ове коју до сада читамо?
– После свега што се овде издогађало мислим да ће тек да уследи велика литература балканских писаца о Балкану јер овде је стециште митова и после Андрића, Црњанског, Никоса Казанцакиса, којег такође сматрам балканским писцем мада је Грк, мислим да ће се појавити велика проза, поезија, велики романи… Ми живимо у ишчекивању великог романа, а он никако да дође. Али, по природи ствари мораће да дође и мислим да ће бити енциклопедијског карактера.
Треба ли да се догоди коначан расплет на Балкану да би се та литература најзад појавила?
– Није неопходно јер доста тога се већ догодило. Овде смо живели историјску шизофренију, која је, на крају крајева, постојала и на другим просторима, не само код нас. Али, Балкан је посебан. То је мешавина вера, култура, ентитета и као такав даје огромне могућности за имагинацију, за писање.
Живите и даље и у родној Пожеги и у Београду. Колико је за писца важна спона са завичајем?
– И у малом граду човек може да има своје снове. Једна хеленистичка мудрост каже да мали град допире докле се чује одјек људског гласа, док људи чују једни друге. Књижевник у малом граду има много више времена за писање. Сви ми имамо нека места на којима се осећамо најмоћнијима. Место моје моћи је моја библиотека. Себе сматрам првенствено библиотекаром, а тек онда сам песник, прозни есејиста… Значи, с једне стране имам Пожегу, с друге Београд, такође вољени град и град за самоспознају.
Обележавању осам деценија од смрти Саве Шумановића, допринећете својим романом о великом сликару.
– Озбиљно сам загризао у ту причу из једне друге перспективе. У мом роману, у издању „Вукотић медије“, сам Шумановић прича о свом животу. Поставио сам себи питање – знамо ли ми поуздано у кога је он гледао током боравка у Паризу, ко су биле његове љубави, да ли је то било баш тако како стоји у биографији? Централни део књиге чини разговор двоје људи о његовим сликама а у томе ми јесте помогло моје знање са студија историје уметности. Обично романе пишем по три, четири године, а ова тема ме је толико надахнула да сам је у некој ватри написао за свега пет месеци.
И град који такође није довољно заступљен у књижевности“
– Писали су о Београду многи писци, међу њима Момо Капор и Светлана Велмар Јанковић, али мислим да и Београд чека неког свог великог писца који ће о њему написати величанствену књигу попут оне о Буенос Ајресу.
Када говоримо о завичајним спонама, како у том смислу доживљавате Косово и Метохију?
– То је нешто што се тиче праотачких части и архетипских указања које има сваки писац на овом простору. Будући да сам студирао историју уметности, провео сам велики део живота обилазећи манастире на Космету. И онај ко буде писао тај велики роман о Балкану мораће имати на уму манастире. Фасциниран сам нашим зографима, средњовековним сликарима фресака, и тиме колико су се они дуго бавили припремом зида на који ће на крају доћи фреска. Тај део историје заправо јесте наша подлога и преко ње треба да дође романескна или песничка фреска.
Где налазите склониште ако се пакао чини питомијим од планете у овом тренутку?
– У својим сновима. Ако изгубимо своје снове, онда је крај. Ја их још нисам изгубио и радујем се свакој песми, књизи, преводу. Као и на самом свом књижевном почетку. То је је просто неки ерос, то је оно што ме испуњава.
Неке књиге објавили сте на латиници, а последњих година одани сте ћирилици. Да ли је то лични допринос очувању нашег писма које, на нашу срамоту, и сами угрожавамо?
– Раније сам погрешно мислио да ако су моје књиге латиничне пре ће доћи до већег броја читалаца и преводилаца. Међутим, од пре седам, осам година све објављујем на ћирилици и тако ће бити и убудуће. Наше писмо је прелепо, има неку посебну топлину коју осећам док пишем.
Извор: Новости
