Пише: Јован Зафировић
-Екскјуз ми.
Чујем глас који иза леђа допире. Окрећем се, прилази ми тинејџерка и на енглеском пита да ли могу да фотографишем њу и њену породицу.
Откуд питање на енглеском, зашто не на албанском?! Можда је провалила да сам Србин, иако нисам ни проговорио.
Како било, пружам руке ка Ајфону, чиме јој сигнализирам да могу. Предаје ми телефон уз захвалност. Већ су позирали да их поред тврђаве која уместо суза пушта камен по камен гушећи се у необнављању и ревизионизму. Ја их фотографишем поред српске средњовековне тврђаве, они се фотографишу поред „Артане“. Нека их. Захваљују се сада хорски. Отац тинејџерке пита одакле сам. И ја сам исто код Каменице, из Копривнице, каже ми и додаје да живи на западу. Није морао, види се. Не толико по њему, колико по вестернизованој деци. Дође, говори, да види Копривницу. Ја је гледам чешће, мислим се, гаси се лагано, али темељно. Исто као и моје село. Потреба за бољим животом не бира веру и нацију. Њих сан о држави не може да засити, беже куд који, али и нашима се стомаци не пуне од слушања о историји и завету. Одлазе.
Поглед пршти по природи са тврђаве Ново Брдо коју гутају празна албанска викенд насеља у даљини и покушавам да, са висине, на другој још нетакнутој страни, провалим куда тече Крива река, која не знам зашто је крива, али знам за шта смо ми криви. И за шта нисмо. Завршавамо посету тврђави. Одлука је пала да кући кренемо преко Косовске Каменице. Не да видим да ли и даље две порушене куће, као крајпуташи, у Клобукару зарастају у трње, него да избегнемо гужву кроз гњилански саобраћајни пакао.
-И чекај, да се вратим на Бостане, ја и даље не могу да верујем да је неко ставио јарам и опругу од кравских кола, ако се оно дрво опруга зове, да је надгробни споменици придржавају! Стари надгробни споменици придржавају кравска кола у порти цркве. Наша слика и прилика. А тако је, иначе, фино сређено, покошено уредно, јабука пуна и укусна.
Док сам размишљао о најближој продавници, атмосфера зачуђености у негативном смислу спласла је. Били смо већ у Прековцу. Застао сам поред куће мог пријатеља, али не да га посетим. И он се одселио. Застао сам да у продавници пред његове породичне куће купим воду и наставимо пут. Нема у њој акција 2+1 гратис, попуста или цена уређених да се постигне психолошки ефекат, да се учини да је нешто повољно, исплативо. Цене су округле. Сиромашна продавница, која је снабдевена најосновнијим стварима за живот као што су шећер, со, уље, брашно, кафа и, најважније, пиво и ракија, била је затворена. Наставили смо путем препуним рупа жедни.
-Који мир, која лепота, ово је идеално место за викендицу!
Гледам младог рођака у ретровизору који је први пут овде и који је одушевљен природом. Не кварим одговором: Да је лепо, лепо је, али да је мира, не би овде била пустара, већ се не би ови предели видели од бетона. Задржавам за себе. Док смо разглабали како су наша села у Морави, упркос свему, Лас Вегас за новобрдска, чули смо тактове народних песама.
Нисам имао одговор одакле музика у опустелој Стражи. Заустављам ауто и питам клинца који дрнда пластичну пушку шта се дешава и одакле допире музика.
-Данас нам је сабор! Музика је на друго брдо код цркву.
Усмери нас домаћински клинац да стигнемо на други крај Страже, у махалу Петровце, да сведочимо неочекиваном. Жене, деца, стари и млади, сви иду низ и уз брдо. Како који… Аутомобили се тешко мимоилазе уском асфалтираном улицом која води до светиње. Нико није нервозан, осим једне мајке која диже глас због детета, али је оно не зарезује већ трчи, са камиончићем у руци купљеном на постављеним тезгама, ка деди, да се спаси гунђања. Или чак батина. Млади пар загрљен иде испред нас неколико корака.
Чујем мушкарац прича девојци како се овде играо када је био мали. И њихово дете ће ускоро, с обзиром да је млада девојка трудница, помишљам. На самом улазу, на капији, заденута тробојка, а на њој исписано „СТРАЖА“. Улазимо. Све врви од људи. Црква је из четрнаестог века, по народном предању из доба кнеза Лазара. Била је, као и сваки зид и сваки камен на овом простору, као наша слобода, рушена и обнављана. Последњи пут у другој половини деветнаестог века када су је осликали дебарски мајстори. Приближавајући се цркви Свете Петке, уочавам кривце зашто смо ту где јесмо.
Саша Филиповић и Никола Митић из етно групе „Кос“ управо су завршавали свој наступ. Деца бирају играчке и вршљају по тезгама добро познатих продаваца. Млади, како стари српски обичаји налажу, наздрављају и празне флаше. У овом селу данас господари растерећеност. Бриге нема, као ни тмурних и замишљених погледа. Штета што то није правило, него инцидент.
Као да Света Петка у Стражи стражари, па кад се народ, за годину дана од празника до празника умори, она их сабере и разведри. Лепо им стоји добро расположење. Мештани Страже, али и они који су Стражу напустили физички, организовали су скроман програм за који, како рече један од много сабраних:
-Нико неће чује за овој радовање, а треба да чује и да се види. Треба да се види, наставља стари, и кад играмо и кад певамо, а не само да пуштав на телевизор кад плачемо, кад изеде неки тепање и кад рушив.
Извор: Компас
