Пише: Јован Зафировић
На главном путу који пролази поред Доморовца, рано јутрос, срећемо две старице и човека у запрљаном оделу. Срби су. После Доморовца, нема Срба поред главног пута. Има их, успут, у изолованом Одановцу, којег још називају и Кршљанце. Улазимо у Рогачицу и, не чекајући да ми отац, као и сваки пут кад кроз ово село пролазимо каже како је био овде велики пијац, кажем ја њему реченицу коју он мени увек каже, чим сам прочитао таблу са натписом Рогачица: -Еее, какав је овде био пијац!
Смеје се.
-Само што сам хтео да ти то кажем! Говори.
-Знам, увек ми кажеш. Одговорим му.
Прошли смо Рогачицу, која је сад чиста албанска, већ у пола осам кафићи су били пуни народа. Школа им је запуштена, нема ни код њих деце, гужву по кафићима праве гастарбајтери. Улазимо после пола сата вожње у село које данас обележава сеоску славу. Доња Шипашница. Црква се види од скретања, на узвишењу је. Она је била за три села, Чараковце, Шипашницу где се налази и Кололеч, док им нису направили цркву. Чудно, нема још увек никога, осим два човека, испред цркве. Прилазимо капији, а бели голф двојка успорава и гледа у нас. На ретровизору јелкица УЧК. Албанци су значи.
-Неће бити литургије, због безбедности, само брзо резање колача и то од десет сати. Говори нам Горан. Црквењак. Као да се правда што смо дошли тако рано. Он је из Шипашнице. Његова породица је једна од четири преосталих породица у овом селу.
-Колико је то људи? Питам га. Он не броји. Зна.
-Осамнаест нас има!
Чекамо да свештеник стигне из манастира Тамница у Речану, тамо служи литургију. Тридесетак људи је дошло и отишло од осам до девет сати због неспоразума око времена резања колача. Неки су знали да литургије неће бити, јер је већ две последње године нема.
-Не могу да чекам два сата, ми смо прочитали да је почетак у осам. Идем.
-Остани ту, одговара јој пријатељица из детињства. Не виђамо се сваки дан, седи да се испричамо. Сад си дошла.
Остаје. Без речи.
-За ово време смо могли негде да попијемо кафу негде у селу, али нас нико не зове, добацује један човек из Косовске Каменице.
-Нема ко да те позове, сви смо ту. Одговара му мештанин.
-Ја долазим, обраћа ми се жена из оближњег села Босца, од своје седме године овде. И од тада нисам пропустила никад. Равно шездесет година долазим. Без изузетка. Поносно каже, подижући кажипрст.
-Помаже Бог, срећан празник, за добро да је, говори старица са шамијом и букетом цвећа из баште.
Сви се поздрављају као да су род рођени. Ближи се десет сати, нестрпљиви одлазе, али колона аутомобила се ствара и прави гужву.
-Зашто се ова црква не обнавља, питам црквењака.
-Чека се дозвола, али знаш кад ће је дати, никад!
-Зашто?
-Како зашто? Пре неки дан сам дошао у цркву, откључавам капију да уђем, полиција ме зауставља. Излазе из џипа и траже ми документа да ме легитимишу. Кажу ми да не долазим. Они ми не дају да уђем, а не да дају дозволу да се обнови црква. И сад смо морали да пријавимо скуп да ћемо бити овде, иначе би нас можда и истерали.
Црква је из деветнаестог века, из 1860. године, једноставне грађе, без фресака. Посвећена Светој Петки. Икона старих и избледелих. На зиду вез сестре који је посветила погинулом брату. Зидине су већ одвојене, изгледа као да им још Бог не дозвољава да се претворе у шут. Кад је људски глас у овом крају занемео, говори она својим присуством. У порти је и гробље, али се на парцели преко пута сада сахрањују преостали мештани и они који су дали аманет да их на овом месту сахране. Овде се, изузев овог младог човека, говори ми Горан, није сахранио нико. Он је имао жељу да се овде баш сахрани. Гледам слику на споменику. Знам младог човека, Зоран Дунчић, отац моје пријатељице. Прилазим споменику и говорим му да ћу рећи Јовани да сам га обишао. Већ врви од људи, поставља се тенда где ће кумови уприличити послужење за окупљени народ. Стижу музиканти, два хармоникаша, саксофон и гочобија. И гајде су ту. Свештеник долази, а Горан одлази да га дочека. Као што је и сваког човека. Сви се приближавају да узму благослов. Колачари су већ припремили вино и жито. Свеће горе и за живе и за мртве. Све је ту.
Почиње резање колача тачно у десет. А након тога свештеник беседи.
-Немојте да продате, молим вас, говори, немојте то да радите. Ево видите старо гробље. Неки нису ни очистили гробље оних од којих су земљу наследили, а дошли су да им је распродају. Опет понавља, молим вас немојте.
Старица говори другој:
-Слушај, сва сам се најежила! Слушај шта каже поп.
А поп рече то што му је, видно, најболније, био је јасан и концизан, у жељи да буде што пријемчивији. Благослови народ, честита празник и изађе из цркве у порту. А у порти народ насмејан, уплакан, замишљен, загледан, јер ако се не добије дозвола за обнову, можда последњи пут гледа зидине цркве које се уздижу ка небу.
