Piše: Jovan Zafirović
-Ekskjuz mi.
Čujem glas koji iza leđa dopire. Okrećem se, prilazi mi tinejdžerka i na engleskom pita da li mogu da fotografišem nju i njenu porodicu.
Otkud pitanje na engleskom, zašto ne na albanskom?! Možda je provalila da sam Srbin, iako nisam ni progovorio.
Kako bilo, pružam ruke ka Ajfonu, čime joj signaliziram da mogu. Predaje mi telefon uz zahvalnost. Već su pozirali da ih pored tvrđave koja umesto suza pušta kamen po kamen gušeći se u neobnavljanju i revizionizmu. Ja ih fotografišem pored srpske srednjovekovne tvrđave, oni se fotografišu pored „Artane“. Neka ih. Zahvaljuju se sada horski. Otac tinejdžerke pita odakle sam. I ja sam isto kod Kamenice, iz Koprivnice, kaže mi i dodaje da živi na zapadu. Nije morao, vidi se. Ne toliko po njemu, koliko po vesternizovanoj deci. Dođe, govori, da vidi Koprivnicu. Ja je gledam češće, mislim se, gasi se lagano, ali temeljno. Isto kao i moje selo. Potreba za boljim životom ne bira veru i naciju. Njih san o državi ne može da zasiti, beže kud koji, ali i našima se stomaci ne pune od slušanja o istoriji i zavetu. Odlaze.
Pogled pršti po prirodi sa tvrđave Novo Brdo koju gutaju prazna albanska vikend naselja u daljini i pokušavam da, sa visine, na drugoj još netaknutoj strani, provalim kuda teče Kriva reka, koja ne znam zašto je kriva, ali znam za šta smo mi krivi. I za šta nismo. Završavamo posetu tvrđavi. Odluka je pala da kući krenemo preko Kosovske Kamenice. Ne da vidim da li i dalje dve porušene kuće, kao krajputaši, u Klobukaru zarastaju u trnje, nego da izbegnemo gužvu kroz gnjilanski saobraćajni pakao.
-I čekaj, da se vratim na Bostane, ja i dalje ne mogu da verujem da je neko stavio jaram i oprugu od kravskih kola, ako se ono drvo opruga zove, da je nadgrobni spomenici pridržavaju! Stari nadgrobni spomenici pridržavaju kravska kola u porti crkve. Naša slika i prilika. A tako je, inače, fino sređeno, pokošeno uredno, jabuka puna i ukusna.
Dok sam razmišljao o najbližoj prodavnici, atmosfera začuđenosti u negativnom smislu splasla je. Bili smo već u Prekovcu. Zastao sam pored kuće mog prijatelja, ali ne da ga posetim. I on se odselio. Zastao sam da u prodavnici pred njegove porodične kuće kupim vodu i nastavimo put. Nema u njoj akcija 2+1 gratis, popusta ili cena uređenih da se postigne psihološki efekat, da se učini da je nešto povoljno, isplativo. Cene su okrugle. Siromašna prodavnica, koja je snabdevena najosnovnijim stvarima za život kao što su šećer, so, ulje, brašno, kafa i, najvažnije, pivo i rakija, bila je zatvorena. Nastavili smo putem prepunim rupa žedni.
-Koji mir, koja lepota, ovo je idealno mesto za vikendicu!
Gledam mladog rođaka u retrovizoru koji je prvi put ovde i koji je oduševljen prirodom. Ne kvarim odgovorom: Da je lepo, lepo je, ali da je mira, ne bi ovde bila pustara, već se ne bi ovi predeli videli od betona. Zadržavam za sebe. Dok smo razglabali kako su naša sela u Moravi, uprkos svemu, Las Vegas za novobrdska, čuli smo taktove narodnih pesama.
Nisam imao odgovor odakle muzika u opusteloj Straži. Zaustavljam auto i pitam klinca koji drnda plastičnu pušku šta se dešava i odakle dopire muzika.
-Danas nam je sabor! Muzika je na drugo brdo kod crkvu.
Usmeri nas domaćinski klinac da stignemo na drugi kraj Straže, u mahalu Petrovce, da svedočimo neočekivanom. Žene, deca, stari i mladi, svi idu niz i uz brdo. Kako koji… Automobili se teško mimoilaze uskom asfaltiranom ulicom koja vodi do svetinje. Niko nije nervozan, osim jedne majke koja diže glas zbog deteta, ali je ono ne zarezuje već trči, sa kamiončićem u ruci kupljenom na postavljenim tezgama, ka dedi, da se spasi gunđanja. Ili čak batina. Mladi par zagrljen ide ispred nas nekoliko koraka.
Čujem muškarac priča devojci kako se ovde igrao kada je bio mali. I njihovo dete će uskoro, s obzirom da je mlada devojka trudnica, pomišljam. Na samom ulazu, na kapiji, zadenuta trobojka, a na njoj ispisano „STRAŽA“. Ulazimo. Sve vrvi od ljudi. Crkva je iz četrnaestog veka, po narodnom predanju iz doba kneza Lazara. Bila je, kao i svaki zid i svaki kamen na ovom prostoru, kao naša sloboda, rušena i obnavljana. Poslednji put u drugoj polovini devetnaestog veka kada su je oslikali debarski majstori. Približavajući se crkvi Svete Petke, uočavam krivce zašto smo tu gde jesmo.
Saša Filipović i Nikola Mitić iz etno grupe „Kos“ upravo su završavali svoj nastup. Deca biraju igračke i vršljaju po tezgama dobro poznatih prodavaca. Mladi, kako stari srpski običaji nalažu, nazdravljaju i prazne flaše. U ovom selu danas gospodari rasterećenost. Brige nema, kao ni tmurnih i zamišljenih pogleda. Šteta što to nije pravilo, nego incident.
Kao da Sveta Petka u Straži stražari, pa kad se narod, za godinu dana od praznika do praznika umori, ona ih sabere i razvedri. Lepo im stoji dobro raspoloženje. Meštani Straže, ali i oni koji su Stražu napustili fizički, organizovali su skroman program za koji, kako reče jedan od mnogo sabranih:
-Niko neće čuje za ovoj radovanje, a treba da čuje i da se vidi. Treba da se vidi, nastavlja stari, i kad igramo i kad pevamo, a ne samo da puštav na televizor kad plačemo, kad izede neki tepanje i kad rušiv.
Izvor: Kompas
