Пише: Јован Зафировић
Без мрвице жеље да се са неразумевања скине први слог, опет ме је дочекало питање које ми изазива алергију, пазите сад, будућег академског грађанина, док сам, у летњиковцу испред „Шестице“, бистрио да треба записати све – и ко је вера и ко је невера:
-Шта имаш од писања?
Углавном сам неспретно, још увек и мени без јасно одређеног одговора зашто, али са убеђењем неопходности, бранио опредељење.
У „Трећој страни плоче“, једином ауторовом у мојој библиотеци без посвете, у реченицама испод наслова „Дужност сећања и раскош незаборава (Писци књига о музици)“, Пеца Поповић оптужује аутора култне „Екс ју рок енциклопедије“ за охрабривање људи да „писањем нападну заборав“. То је оно како сам одувек хтео да дефинишем своје писање, да, заправо, и не пишем, само речима, додуше охрабрен од других, непрестано нападам заборав. Треба записати оно што бисмо најрадије да заборавимо, и лично и колективно.
Вреди и фрагменте вредне незаборава, анегдоте које би нас у позним годинама презирале да смо их заборавили, нервозе из којих смо се учили стрпљењу, неправде које су нас учиниле чвршћим, примере тихих, доспелих у прву поставу клуба оних који воле, записати.
И на последњу тачку додати још две. Увек.
Одакле кренути? Има много тога и углавном би, оболели од коришћења фраза, рекли да се почне од почетка.
Тешко је писати о Косову и Метохији, а не дотаћи се тескобе дневне политике, надметања у кукавичлуку, пијавица прикачених на народ, демонстратора силе, неимара ревизије, дегустатора издржљивости потлачених…
Лако се овде систематски тера у певаче оне са „Осмог нервног слома“: „Ту нема Бога, нема правде и зато одлазим одавде“.
Ипак, пре него што се оде, или говори, а да се није дошло, треба дисхармоничној буци смањити волумен и пажљиво чути музику тишине која шаље мелодију утешних тонова, чији тактови смањују број откуцаја срца сводећи га на нормалне вредности.
На тераси студетнског дома у Солуну седели смо пријатељ Душан, тада студент основних студија теологије у Солуну, призренски Богослов, који ми је био главна веза са Тесалоникијем и много чему другом и ја. Разговарали смо о којечему, највише о Косову, људима, историји, будућности, садашњости, уметности, љубави, радостима, тугама, уз тиху лагану музику која је допирала са грамофона.
Причали смо о родним крајевима. Он је из околине Штрпца. На моје да нема ништа у нашем крају и да су се људи искварили и изобличили до непрепознатљивости, није климао главом у знак одобрења. Уз оптимизам је говорио и ако сад нема, а нема, биће. Мора да буде, био је уверен.
А онда је прошло неко време и био је у праву. И када нам се чини да ми, како гласи један афоризам из најновије књиге афоризама сатиричара Бојана Љубеновића, „никоме нећемо бити славни преци“, да смо потпуно посрнули, да смо накалемили на себе материјалистички дух, а он се добро примио, ето из срца материјалистичког света, без авиона и камиона, без скупоцених аутомобила белих регистарских таблица неуобичајених димензија за наше просторе, на багеру, нечујно, дојезди у наш крај човек који ће бити славни предак. Он, као и сви наши гастарбајтери, уместо да неуморно подиже куће, а поред базене, не излази из локалних кафана кад је на „ферију“, и у три ујутру након лумповања наручује на оближњој албанској бензинској пумпи бело месо са помфритом уз „Пећко“ док га за столом окружују пријатељи из младости, уради оно што не виде сви. Уместо да обезбеди будућност, обезбедио је вечност.
У дубокој шуми изнад косовско-поморавског села Кормињана, смештеног на самој административној линији „Бела Земља“, налази се манастир Изморник, посвећен Светом Ђорђу.
До мале црквице, до Изморника, нема асфалта. У просеку четрдесетак минута пешачења, са натпросечном вољом, стиже се у манастир, али се приликом доласка, обично, пре манастира спусти, уз непрестани цвркут птица и пријемчиво шуштање лишћа под најездом ветра, двадесетак метара лево од гвоздених врата манастира, до кладенца да се окрепи леденом водом. Однедавно се, од црквице ка кладенцу, спушта лепо урађеном кривудавом каменом стазом, однедавно, кад се умије и попије вода, десно од кладенца, чита се натпис на четвртастој мермерној плочи:
„Лето господње 2024.
Уређење комплекса испред манастира и самог манастира
Донатори Негован и Вида Илић са породицом
Организатор радова Далибор Костадиновић са породицом“.
Негован Илић је са породицом обезбедио сва средства за уређење како манастирског комплекса, тако и за сам манастир, не дајући да и даље одаје утисак напуштено – занемарене светиње, а све уз помоћ, како организатора радова, тако и осталих мештана села који су помагали мајстору Ненаду Николићу.
Током године се светињи не долази тако често. Више је случајних пролазника, него намерних. А само се једном годишње служи литургија за Светли петак, први петак после Васкрса. Бира се тог дана и кум и „оро се вије крај манастира“. Тога дана, ако је радни дан, ученици, традиционално, по цену неоправданих изостанака, крену уместо у школу, у цик зоре ка манастиру. И када би неко хтео да освоји и заузме село, кроз шалу се прича, то би био тај дан. У селу остану само они који физички нису у стању да, што због болести, што због старости, савладају тежак и захтеван подухват пењања уз не тако приступачан терен.
Приликом првог читања натписа са мермерне плоче, опет сам се сетио разговора, након чега сам боље протрљао очи и почео да увиђам и много ситнија, неприметнија, а подједнако значајна и вредна дела и бележим их. Ту, у манастиру Светог Ђорђа, налази се и икона Светог Архангела коју је даровао Велимир Луле Касалица из Никшића, а она донета из Драганца. И друге које је верни народ, након обнове даривао.
Треба је уочити, “Још увек има наде”, пева Јован Матић заједно са Немањом Којићем. Има достојних пажње дела таман толико да се може изградити велелепни мозаик о непристајању на декаденцију, борбу против пламена учмалости и апатије. У њему смо говорили будућим плановима.
-Жеља ми је да будем свештеник у Богородици Љевишкој, рекао ми је те вечери Душан и додао, али како да Бог. Неколико година касније, а то је ове текуће 2025., Призреном су, од Богословије ка Богородици Љевишкој, корачали, држећи се за руке, она у венчаници, он у оделу, студенткиња Медицинског факултета у Београду Радица и Душан, студент мастер студија теологије у Солуну, где их је 8. јуна венчао игуман Архангела Михаило. Венчање је било дирљиво, црква препуна народа, што гостију што туриста који су, као и гости, присуствовали венчању. Оно отмено, радост у Архангелима након венчања, уз песме призренских богослова, несвакидашња. А крајем јула добих кратку поруку: „Рукоположење ми је првог септембра у Призрену. Дођи.“
Дао је Бог. До рукоположења, ови редови као одговор шта се има од писања. Ово писање као један напад забораву.
