Пише: Јован Зафировић
Са прозора студентског дома посматрам, док ми ветар улази у кости, околна брда како су још увек под снегом. У граду је нестао брзином којом нестаје и сама градска атмосфера последњег српског града на Косову и Метохији.
Празнична се осећа.
Кривудава улица која води до аутобуске станице није под теретом аутомобила. Понеки прође, али приметно их је мање. По њој се ваљају точкићи кофера натоварени празничним поклонима, неопраним вешом и ископираним књигама за предстојећи испитни рок.
На улици сам.
-Ко још даје колоквијум пред Нову годину!? И то у петак у 12, боље у јануару.
-Боље је сад. После имамо да учимо за испите, одговара момак у капуту сличном оним који су носили у споту Влада и Бајка, Бора, Преле, Гага Николић, Којо и Бјелогрлић, једне од најлепших песама о Београду коју је написао Петар Лазић.
Учествујем слушањем у туђем разговору док гледам како се људи поздрављају, љубе и грле честитајући предстојеће празнике, а онда растају. Ја сам се са својим друштвом растао, сви су већ отишли својим кућама.
Срећем В. који у рукама пажљиво носи ружу коју му је М. вешто исплела за девојку.
Ружа од вунице. Какво умеће, каква уметност.
-Престаћу да је волим кад ова ружа увене, каже ми В., честита предстојеће празнике и трком одлази на аутобус у своје Поморавље. Косовско.
Радост која одзвања и чује се јаче од петарди пркос је. Не остајем равнодушан. Корачајући ка мензи питам се, где су велики песници да, као што пчелари хватају трмком рој пчела, ухвате све ове метафоре што се просипају?!
На страшном месту постојати. Живети, волети, трпети, радовати се, нервирати се. И писати о свему томе. Тешко је и лепо истовремено.
Менза је празна. Са радија се чује Уна Арсена Дедића са албума Провинција из 1984. Петак је и риба је на менију.
-Имаш још један ручак и вечеру, говори ми куварица.
-Пропашће. Да нешто једем, спакујем торбу и бежим и ја данас. Видимо се тек после празника.
-У здравље ти било.
Не сведочимо ли последњим данима српске државности на Косову и Метохији, питам се док читам коментаре о јучерашњим скидањима српских застава на тврђави Звечан и дирекције за грађевинско земљиште и за стамбени простор.
Сведочимо, смело одговарам себи.
Мало се пакујем, мало гледам кроз прозор, мало слушам музику. Много размишљам, али не могу да дођем до свих одговора. Да се може доћи свих одговора, не би се, ваљда, ништа доводило у питање.
Пролазници, познати и непознати, говоре ми да се не бринем око једне заставе. Добро, две.
Гледајући их, њихова лица поручују: Заставе могу да скину, али не и осмех са наших лица.
Истина која ме охрабрује и парадоксално звучи. Чему, истина, брига за заставе ако се у теби вијоре километри исте? Ако знаш ко си.
Стрпљење и трпљење, кључ су, ако верујемо, а посебно знамо, да ничија није горела до зоре. Не гради се, увек се присетим речи мог пријатеља, срећа на туђој несрећи.
Стављам слушалице, са намером пустам Све ће бити у реду Психомодо Попа.
Уз први мрак аутобус се пали. Ја у њему, из Косовске Митровице, последњи пут у 2024. години крећем на пут.