Интервју са Љиљаном Хабјановић
Пише: Мила Милосављевић
Недавно Вам је уручена награда која носи име Мати Ангелина Бранковић.
– Награда Деспотица Ангелина Бранковић, коју ми је доделио Банатски културни центар, а уручио директор Центра књижевник Радован Влаховић, веома ме је обрадовала. Деспотица Ангелина је део мог мисаоног, емотивног и књижевног света још од како сам давне 2005. године на предлог блаженопочившег Митрополита Амфилохија започела да пишем о њој. Она је била заиста изузетна жена. Часна и храбра. Пожртвована и мудра. Жена која је знала да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди. Властелинка коју је народ због њене доброте назвао мајком. Признајем, због ње сам прижељкивала награду са њеним именом. И заиста сам захвална нашим угледним књижевницима Селимиру Радуловићу, Ненаду Шапоњи и Перици Милутину који су ме предложили за ово вредно признање. Посебан тон веома лепој свечаности уручења награде дао је господски амбијент наше Матице српске и присуство и поздрав председника Матице песника Драгана Станића. А била нам је ту и сама Деспотица посредством иконе коју је живописала госпођа Силвија Влаховић, и кроз изузетну анализу романа Запис душе коју је изнео књижевни критичар Ненад Станојевић.
Управо је објављен Ваш нови роман који говори о чудесном две хиљаде година дугом путовању иконе Богородица Филаремоса.
Роман Тамо где је она је сведочанство о историји хришћанске вере, исказано кроз чудесну повест о икони Богородица Филеримоса. Икону је 46. лета Господњег у граду Ефесу насликао Свети апостол Лука по живом моделу – гледајући у Мајку Божју. Ово је најважнија икона хришћанског света, коју подједнако поштују и воле и православни и католици.
Фреске Богородице Љевишке и тканине инспирисане српским средњовековним орнаментима
А роман Тамо где је она је узбудљива и потресна сага о људима који су чували икону протеклих двадесет векова. Који су је носили од Ефеса преко Антиохије, Јерусалима, Константинопоља, Родоса, Малте, Петрограда, Берлина и Београда до Острога и Цетиња. Који су је штитили чак и својим животима, свесни да она представља нешто веће и важније од њих самих. Овај роман логичан је исход свега што сам радила протеклих двадесет пет година. Икону сам први пут видела 2003, а о њој сам први пут писала 2012. у роману Сјај у оку Звезде. Већ тада питала сам се како је у том злом времену када је иконописање било забрањено, иконе уништаване а они који су волели и поштовали иконе прогањани, а које је трајало сто двадесет пет година, сачувана најважнија хришћанска икона. Питала сам се и ко су били људи који су је чували и како су је чували.
Пред нама је Међународни сајам књига у Београду
„За мене је Београдски сајам књига, још од времена када сам била читалац који сања да ће једног дана постати писац, велики празник. Сајму књига претходи низ припрема, које обављају мој супруг и син, запослени у нашој издавачкој кући и неки спољни сарадници. Ја сам за Сајам спремила нови роман Тамо где је она и нову књигу за децу Срећко и Верољупко са лепим илустрацијама Марије Стојисављевић. Спремила сам и нове хемијске оловке које сам добила из Острошког манастира и којима ћу потписивати књиге. Сајам књига је време радости. Радујем се сусретима са читаоцима и, као и сваке године, чекаћу их свакога дана на штанду своје издавачке куће”.
У Вашем роману Тамо где је она смештена је импресивна галерија ликова.
– Јунаци романа Тамо где је она су Свети Лука и први хришћани, Мајка Божја и жене мироносице, славне царице Источног римског царства које су својим победа-ма над јересима мењале историју хришћанства, православни монаси и патријарси, ви-тезови и велики мајстори Реда Светог Јована, жене из народа којима су ишчупали срца али нису могли да им отму душе и жене које су у свету мушкараца освојиле слободу и постале власнице сопствених живота.
Ти ликови су међу собом различити по свему. А повезује их неизмерна љубав према Пресветој Богородици и љубав према икони. Та љубав давала им је снагу за сваки подвиг. И ја осећам велику љубав према Мајци Божјој. Зато ми је било лако да их разумем. Вођена том љубављу и тим разумевањем, али и користећи архивску грађу и историјске записе, користећи сазнања из разговора са људима, али и обилазећи места у којима су живели моји јунаци, градила сам њихове приче и сам роман.
И овај Ваш роман као и све претходне из Вашег духовног циклуса карактерише изразита вишеслојност уз доминантани историјски карактер. Да ли је теже заронити у историју или писати на теме данашње?
– Неупоредиво је теже писати приче које се дешавају у прошлости и о јунацима који су живели у давним временима, него о овом добу и нашим савременицима. Најпре, да би прича била веродостојна, и стајала на чврстим основама, потребно је обимно, често и напорно истраживање. Потребно је добро образовање и велика, понекад и крајње специјализована знања. Затим, потребно је водити рачуна о финесама језика. У разним временима другачија су знања о свету, другачији кодекси части и морала. Другачије су асоцијације, другачија поређења. На пример, чак и када су иста осећања, неће о њима на исти начин, истим речима, са истим степеном отворености, говорити девојка из средњег века и нашег времена.
Извор: Дневник