Пише: Јелена Свилар
Landman (Paramount+)
Кад је схватио да у глумачкој каријери неће догурати даље од споредне улоге, Тејлор Шеридан се бацио на писање и у кратком времену створио развикани универзум “Јелоустона” и његових деривата, брзински стекавши углед надареног приповједача, чак и међу публиком која идеолошки не одобрава његов конзервативни поглед на сувремену Америку.
Након “Јелоустона”, свој је препознатљиви ауторски пројект мапирања америчке моћи, насиља и капитала, кроз изразито грубу и морално амбивалентну маскулину перспективу, преселио у свијет нафтне индустрије у Тексасу, истражујући бруталну реалност експлоатације природних ресурса и корпоративну похлепу која у реалности свијет доводи до руба опстанка.
У средишту приче налази се типичан шеридановски антихерој Томи Норис (Били Боб Тортон), компетентан, уморан и циничан мушкарац који разумије правила игре и преживљавања у реалности капитализма који је приказан као несмиљен и деструктиван, али нажалост нужан и неизбјежан; умјесто дубинске критике енергетског капитализма, која се повремено помаља кроз еколошка питања, Шеридан нам заправо подастире његову рационализацију, јасно сугерирајући да у корумпираном систему индивидуални морал нема никакву тежину јер је закон тржишта тобоже јачи од структура моћи.
Чак и снажном визуалном естетиком, која у широким кадровима монументалних прашњавих тексашких пејзажа и нафтних поља доприноси стварању осјећаја суровости, тај се простор експлоатације и индустријске девастације локалне заједнице романтизира и претвара у визуални спектакл на који нас је Шеридан у својим серијама навикао. Иако на површини “Лендман” тежи бити амбициозна драма о енергији и бизнису која се бави сукобом профита и етике, дубинска критика индустрије непрекидно се неутрализира логиком да су друштвени односи напросто такви какви јесу, петрифицирани.
Нормализација таквог стања додатно се окамењује дидактичним монолозима који звуче као идеолошки памфлети којима САД оправдава властиту моћ, и нападном употребом хумора који ликове, махом женске, доводи до карикатуре, но серија је свеједно вјешто изведена навлакуша за бинџање.
Mayor of Kingstown (Paramount+)
Након отворених пространстава САД-а приказаних у “Јелоустону” и “Лендману”, Шеридан се, овај пут у ауторској сурадњи с Хјуом Дилоном, који игра и једну од главних улога, измјестио у фиктивни град Кингстаун, економски потпуно овисан о затворском систему. Ситуирање приче у град у којем се налази чак седам затвора аутоматски ствара клаустрофобичну атмосферу, јер они нису само кулиса за радњу, већ темељна структура града која обликује идентитете, односе моћи и моралне одлуке ликова.
Протагонист је Мике МекЛаки (Џереми Ренер), бивши затвореник који након братовог убојства преузима његову функцију неформалног градоначелника, практички посредника између затвореника, полиције и затворских власти, покушавајући спријечити потпуни колапс система. Његове одлуке нису темељене на моралу, прагматичне су и у функцији краткорочног крпања рупа не би ли одржао привидно стање закона и реда и спријечио каос.
За разлику од осталих Шериданових серија, овдје не постоји илузија контроле, моћи и насљеђа, микроуниверзум Кингстауна је свијет без перспективе и промјене, у којем насиље није изнимка, већ системска константа. Осјећају безизлазности и клаустрофобије, осим суморног сивила затворених простора, доприноси и спор ритам радње и репетитивно понављање истих образаца насиља без икакве катарзе, без обзира на то с које стране спектра оно долазило.
Ликови нису црно-бијели, “добри момци” су често приказани мрачније од криминалаца, чиме се огољује логика система који насиље производи како би оправдао властито постојање, а успут на томе и зарадио. У бујном Шеридановом опусу који се стилски и тематски ослања на романтизирање “америчкости”, ова серија, која пропитује како институционализирано насиље у морално сломљеном систему постаје нормализирани облик свакодневнице, стрши као његова најснажнија (можда и једина) критика америчког друштва.
Lioness (Paramount+)
Бацио се Шеридан и на приказ рада америчких обавјештајних и војних структура у контексту глобалне сигурности, у шпијунској акционој драми “Lioness”. Инспирирана стварним програмима CIA-е, прича се фокусира на елитну скупину оперативки које судјелују у тајним мисијама инфилтрације у терористичке мреже (Ниkоле Кидман, Зое Салдаnа, Лаyсла де Оливеира).
И опет су у типичној манири аутора ликови конструирани тако да милитаристички апарат моћи хуманизирају, умјесто да га доведу у питање, што омета суставну критику; протагонисткиња Џо способна је оперативка растргана између професионалне дужности и обитељског живота, а насиље и интервенционизам приказани су као нужност очувања државне сигурности. Снажни женски ликови представљају додуше некакав помак од традиционално мушког жанровског обрасца, али улога им је строго у функцији романтизације служења америчкој застави.
Извор: Портал Новости
