Пише: Александра Паладин
У установи културе „Гварнеријус” 8. новембра концертно је промовисана књига „Неуморни бас” чембалисткиње и културолога Смиљке Исаковић и оргуљаша, професора Ивице Петковића (издавач Orion Art Books). Поред аутора који су речју, а Исаковићева и музиком, осветлили поједине сегменте тог издања, на промоцији су наступили флаутиста Љубомир Димитријевић и виолинисткиња Мина Менделсон, а модератор је била музиколог Александра Паладин.
„Неуморни бас” представља значајну новину у стручној музичкој литератури на српском језику која се бави техником свирања континуа на инструментима са диркама. Настала је на основу богатог теоријског, практичног, али и педагошког искуства њених писаца и заокружена је целина у оквиру које су сублимирана различита знања карактеристична за извођаштво барокне музичке литературе. Богато илустрована нотним примерима, она истовремено подстиче такву врсту извођачке дисциплине која од уметника захтева, поред одличне технике, способност и афинитет према импровизацији, али и одлично познавање хармоније и контрапункта, чији су елементи појединачно сагледани кроз различита поглавља.
Предговор је тематски фокусиран на барокну праксу свирања баса континуа (непрекидног баса), али и на начине обележавања те деонице кроз тзв. шифре, на којима се базира њен импровизациони принцип извођења. Говорећи на промоцији, Смиљка Исаковић је указала на историјску интерпретацију подсећајући да је сама чињеница да ноте нису биле исписане и да је сваки уметник, пратећи шифре, осмишљавао пратњу довела до тога да једна композиција никада није могла бити на исти начин одсвирана, чак ни од стране истог уметника. Такав начин записивања је барокним делима омогућио да буду адаптилна за различите инструменте, а то су, поред поменутих са диркама, били и други који су имали одговарајући басовски регистар, као што су фагот, виола да гамба, контрабас, виолончело и други.
Књига је обликована кроз поглавља, у оквиру којих се разматрају елементи хармоније – акорди и њихове везе, обртаји, облици каденцирања, вођење гласова, али и мелодијска хармонска кретања, као то су украси, покрети у партименту, фигурације итд., сагледани кроз призму свирања басовске пратње. Тематски су обухваћени и модели за модулацију из уџбеника „Practica d’accompagnamento sopra bassi numerati” Санислаoа Матеија (Stanislao Mattei), једног од првих учитеља музике у 18. веку.
У оквиру поглавља „Вежбање” сакупљени су карактеристични нотни примери за реализацију континуа, преузети из „Правила” („Regole”) двојице италијанских барокних композитора Франческа Дурантеа (Francesco Durante) и Феделеа Фенаролија (Fedele Fenaroli). Неке од њих Исаковићева и Петковић коригују у односу на оригинал, тежећи да успоставе функционалнију везу са теоријским деловима књиге, у циљу указивања на могуће начине обликовања сваког специфичног правила. Тај практични сегмент обухвата и свирање дисонанци (задржица кварте, септиме, ноне, задржицама у басу, итд.) уз објашњења (подсећања) на специфичне хармонске законитости које усмеравају свирачку праксу. Посебност овог издања јесу и коментари аутора који се односе на извођење басовске деонице, у односу на коју, у појединим ситуацијама, полемишу са дефинисаним инструкцијама, указујући да је за многа решења, поред знања, неопходан и „добар осећај”, односно смисао за осмишљавање пратње. Поред едукативних вежби, представљени су и примери из барокне литературе, одабрани из опуса чувених стваралаца те епохе.
На промоцији је било речи и о институцијама које су имале значајан утицај на развој инструменталне музике и извођаштва барокне ере. Ивица Петковић је говорио о венецијанском сиротишту и самостану „Ospedale della Pieta”, основаном још 1346. године, у оквиру ког је музика била важан део васпитања и образовања, а талентовани штићеници добијали врхунско музичко образовање. Представио је и „Напуљску школу” и Париски конзерваторијум тога доба, у којима jе посебно неговано свирање партимента – инструкционих вежби за савладавање вештина импровизације, контрапункта и композиције.
Обликована као синтеза теорије, историје и упутстава за извођачку праксу, књига „Неуморни бас” изузетно је функционална као педагошка литература не само за студенте чембала или оргуља већ и за композиторе и диригенте. Она систематизује значајне информације које кроз практичну примену могу бити инструктивне и у домену савременог стваралаштва или стицању интерпретативних знања у области барокне музике. Значајна је и као едукативна литература за ученике музичких школа који имају афинитет према свирању тзв. „старих инструмената”. Своје место има и као својеврсни подсетник – речник свирачких вештина баса континуа за уметнике. Иако се у први мах може учинити да припада искључиво стручној литератури, начин на који је писана комуникативан је са широком читалачком публиком која има афинитет да контекст музичке историје и конкретно извођаштва на сцени сагледава и из практичних аспекaта, који омогућавају одличну конекцију са сазнањима из других области уметности. У том смислу, она се може означити и као конструктивна надградња постојећих искустава која осветљавају траг једне епохе чије трагове активно пратимо све до данашњих дана.
Извор: Магазин Политика
