Пише: Филип Драговић
Неко се ту недавно зафркавао како се Андрија Мандић преобразио у Далај Ламу током прошлогодишње предсједничке капмање. И готово да је то била општептихваћена шала коју су упражњавали и сами ДФ-овци. Јер, заокрет у политичкој форми, или ако хоћете „наративу“ био је толико брз и неочекиван да је прва, нормална реакција грађанина била да се тој пируети слатко и добронамјерно насмије, па тек онда да размишља о садржају Мандићеве политичке поруке.
Међутим, услиједили су нови политички искази и форме који су показивали да све мање „има мјеста за шалу“ када говоримо о Мандићевој помиритељској и пожрвтвованој политици која личну политичку корист не ставља у први план. И која – на првом мјесту служи идеалима.
Исте ноћи кад је схватио да је поражен у трци за други круг предсједничких избора био је толико јасан и гласан да треба подржати Милатовића, да слободно можемо рећи како је то одлучујуће преломило и резултат тих избора. Тај и такав став га је у очима многих аболирао од оног неумјесног „плеса у двоје“ са Ђукановићем на врху Bemax здања.
Услиједила је Андријина кооперативност око припреме за одржавање пописа становништва, разумијевање за сребреничку перипетију у УН делегације Владе ЦГ, и по многима, историјско обраћање Вучићу и Додику на „свесрпском сабору“ када је нагласио да његова НСД одлучно заступа интересе српског народа у ЦГ, али да сви морају схватити како Срби у ЦГ „нијесу сами“ и да имају политичку одговорност да граде државу и са другима који не мисле као они.
Не бих рекао да је Мандић – Далај Лама, јер то поређење упућује више на духовне и филозофске аспекте земаљске политике, али тврдим да он ових дана демонстрира гандијевски принцип политичког дјеловања који је посебно изражен у односу на његове политичке опоненете. Како оне у посланичким клупама, тако и оне што по цио дан висе на којекаквим идеолошким антенама и простиркама за крпе.
Његова иницијатива да се сви (грађани ЦГ) окупимо око обнове Његошеве капеле, и његова аргументација на премијерском сату, прије неки дан, баш тим поводом, чини га моралном и политичком громадом у односу на незнавену младеж која само сикти и шкргуће зубима према овој цивилизацијској обавези потомака оних који су срушили богомољу.
Зашто Ганди? Због стрпљења, ненаслиног дјеловања и далеководости, у односу на завјетну и више него културну иницијативу да се порушено обнови, а посебно у односу на вербални испљувак који је добио по сред своје испоружене руке неистомишљеницима.
Шта слиједи? Грађани Црне Горе, једном удахнувши дух слободе као новорођенче први ваздух, никад се више неће вратити назад („у п… материну“), у свијет мржње и подјела који брижљиво његују ДПС-СД-СДП и који их, бар тактички неко вријеме заклања од господина СДТ. Што више буде Блашиних колумни о томе како је Његош „све само не поп“ и транспарената на антенама да је Андија „зло“, и информеровских текстова на Вијестима да је улазак једне вишедеценијске парламентарне партије у Владу – пропаст државе, то ће многи грађанин тражити појас за спасавање од мржњи и диоба, на другом крају брода.
А тамо, на том другом крају чекају их Милојко са повећаним платама, и Андрија са испруженом руком противницима. Чека их Милојкова и Андријина про-европска коалиција. Према начину на који је јуче образложио идеју „обнове капеле“, иако је личило на одустајање и неку врсту онога – „што се мрчи кад ковати нећеш“, Мандић је ову тему учинио још више пацифистичком, отпорнијом на мржњу, жаоке па и на заборав. Унио јој је дух неке нове виталности и све запечатио културном грађанском и демократском (гандијевском) дефиницијом: „Ако сад није вријеме, ако није било вријеме за живота митрополита Амфилохија, неко ће, кроз коју годину све ово поновити, а ви који сте важне ствари изгласали не питајући никога од нас, немојте мислити да ћете данашњим противљењем било шта забетонирати“.
Можда га нијесам дословно цитирао, али вјерно преносим како је Мандића већинско црногорско грађанство чуло и разумјело.