Пише: Милош Дашић
Коначно је пред домаћу публику стигао дуго очекивани филм “Воља Синовљева” Немање Ћеранића.
Прво, реч две о кликбејту из наслова…
Дуго се снимао филм “Воља Синовљева”. Још дуже се спремао. Западао је у пакао пост продукције, био одлаган и враћао се. Седам година је протекло од прве дирекције акције Немање Ћеранића. И кад се филм погледа, и кад се у биоскопској сали сударите са сценама и ситуацијама никад виђеним у нашој кинематографији, онда помислите да можда сваки наш филм треба да се снима седам година.
Ипак, поред све постапокалипсе, самурајских мачева и борби и сентимента који подсећа на онај виђен у сторијама о Побеснелом Максу, највише се истиче ипак један лик односно глумац који је успео да повуче целу причу својом појавом и снажним изразом – Игор Бенчина.
Бенчина већ неколико година уназад гради каријеру са стране, како у споредним улогама тако у глумачким ансамблима, али у оваквом филму који захтева колико физичког толико и суптилне глуме, ћутљивости и сталожености, али и храбрости и беса, он такав какав је готово да је савршен у улози Јована, младог “самураја” који креће пут освете са жељом да пронађе сестру за коју не зна да ли је жива. Његова улога је једна од највећих победа овог филма, а има их још неколико. Не знам колико и да ли српска публика воли овакву врсту прича, али улога Игора Бенчине ће свакако остати и после самог филма, а сигурно му и дати ветар у леђа за још “главњака”.
А сад мало о самом филму “Воља Синовљева”
Филм се дешава у будућности, након ратова, мањих и већих, оних нуклеарних, радиоактивних киша и разноразних других природних катастрофа. У неку бестрагију стижу слепи гуслар и дечак који га води. Налећу на банду локалних кримоса који траже од гуслара да чују песму “Воља синовљева”. И онда испред нас креће да се одмотава прича о Јовану (Игор Бенчина) који креће на пут до града (јединог који је опстао) да пронађе сестру (Марта Бјелица).
Њих двоје су припадници народа које је потаманио неименовани владар уз помоћ Туђина (Сергеј Трифуновић) ког је Јованова породица подигла као дечака. На путу ка граду Јован ће пролазити из места у место, налазећи на нова племена која се боре са разноразним проблемима да би преживели, и готово су сви у вазалном односу са владаром.
У том путу Јован ће пронаћи жену у једном бизарном обичају (Исидора Симјоновић), али и сабљу која је припадала његовом оцу а коју су украли кад му је отац убијен. Сабља иначе по старој легенди мора да изабере свог носиоца. За то време док Јован стиже до града, и Туђин ће корак по корак напредовати на лествици власти у самом граду…
Да је “Воља Синовљева” несвакидашњи филм то не морамо да наглашавамо. Постапокалиптична друштва су код нас ретко сликана на филму, иако их живимо последњих неколико деценија. Конекције са Побеснелим Максом, Фуриозом и осталим ликовима Џорџа Милера су ту. Ту су и Куросавини, као и други самураји, како због сабље, кореографије и борби, тако и због фризуре главног јунака. Цела прича нам је саопштена уз гусле, а многе елементе како народног приповедања тако и обичаја препознаћете у филму, што поред свих страних утицаја ипак оставља већу дозу локалног.
Најбоље од свега је што ни Ћеранић, ни сценариста Маџаревић не беже од утицаја и омажа, већ их пригрљују у најбољем постмодернистичком руху, како би то урадио један Тарантино. Намерно помињем чувеног редитеља и фут фетишисту, јер ће познаваоци филма у више наврата пронаћи омаже које је Ћеранић оставио тарантинофилима.
Друштвено социјални коментар је ту. Од тога да су класне разлике видљиве, па до тога да у граду на врху Куле живе најбогатији, а спрат по спрат наниже они сиромашнији, као и да страховлада једног господара је као буре барута које сваки час може да се запали. А као одговор на то је част и поштење које се преносе са колена на колено, као код породице која наслеђује сабљу са собом. Да ли је можда могла још нека мало грубља и тврђа порука да се умува, која би одговарала данашњем времену, јер сви знамо да овакве бајковите и апокалиптичне приче су душу дале за алузије? Свакако да је могло, али нећемо сад гледати у зубе и врх Куле.
Поред већ поменутог Игора Бенчине ког не можемо довољно да нахвалимо, главне женске улоге Марта Бјелица и Исидора Симјоновић се сјајно сналазе како у акционим тако и емотивним сценама, и одлично носе свој део филма, а морамо да похвалимо и доста сведенију и контролисанију улогу Сергеја Трифуновића којем је очигледно после много година, пријао овакав сценарио и прича, и то се види у коначној изведби.
Ако треба да нађемо неке замерке, то су оне класичне бољке од којих пате готово све домаће продукције, па тако и ова раскошнија, а то је да се и овде види да је доста сцена и поглавља премонтирана серија, па тако ће многе сцене, ситуације и ликови добити већу улогу, објашњење и правац кад будемо погледали телевизијску верзију приче. Да ли је у свом том монтирању серије и филма могло још нешто да се “сецне” и да филм буде краћи? Могло је свакако.
Владимир Црњански: Филмска критика „Изолација“ Пуна шума лажи
Да ли је ова прича душу дала да постане серијал филмова илити трилогија, која би нам излазила сваке године у ово време у наредном периоду. Наравно! Али с обзиром на то колико се дуго ово снимало и спремало, тај подвиг би вероватно био продукцијско самоубиство.
Међутим све те поменуте мане или како год да их зовете, падају у воду због саме амбиције и енергије које носи цео пројекат, јер ухватити се у коштац са свим проблемима снимања филма у земљи Србији и након свега испоручити овако велики и нетипичан филм захтева од нас да прећутимо или зажмуримо на по неку ствар.
Остаје само мала сумња у то да ли у Србији постоји публика за овакву причу. Да ли постнуклеарне авантуре са самурајским мачевима одговарају мејнстрим српској публици, чак и кад имају гусларски шмек, или је то ипак део филмофилске и нердовске, да не кажем штреберске културе обожавања. Ја бих најискреније волео да постоји и да нас чека рекордна гледаност филма “Воља синовљева”, али да ипак сачекамо још пар недеља и видимо шта кажу биоскопске сале.
На крају, питање које ми стиже данима у инбокс на друштвеним мрежама – “Јел ваља Воља”, сад коначно може да буде одговорено – Ваља Воља!
Извор: Сити Магазин
