Пише: Јелена Јоргачевић
Листамо странице књиге утисака (1924–1945) – на последњој, генерал елитних оружаних снага нацистичке Немачке Август Шмидхубер, командант 21. СС дивизије “Скендербег” (1. албанска), захваљује братству манастира Високи Дечани на дивном гостопримству, уверен да после њега више неће бити записа. Датум је 3. јуни 1944. Али за њим, на самим корицама књиге, априла 1945. потписује се начелник комунистичке тајне полиције Озне за Берански округ, Радивоје Боричић.
Године 1947. Шмидхубер ће након суђења за ратне злочине бити проглашен кривим и обешен у Београду; Боричића неће заобићи сукоб Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина и, иако до тада истакнути члан Комунистичке партије, провешће у затвору скоро три године.
“Који у вама осећај буди читање ових записа у књизи утисака?”, питам оца Петра.
“Подсећају нас да су сви ти господари живота и смрти у своје време – и Шмидхубер и комунисти и Турци – пролазни. Па ће проћи и ови господари живота и смрти уверени да од њих све зависи.” Не питам га на кога мисли. Има таквих на обе стране.
Седимо на тераси конака седам стотина година старог манастира Високи Дечани, задужбине Светог краља Стефана Дечанског, дела светске културне баштине на западу Косова. Поглед пада на јединствену цркву, храм Вазнесења Христовог, у романичком стилу са елементима готике, која је вековима остала нетакнута, што је, додаје отац Петар, реткост и у много срећнијим земљама. Хармонија два различита мраморна камена, несвакидашње архитектуре и бајковите природе. Двадесетак монаха има јасна задужења.
На дугачким столовима на тераси конака налазе се посуде са офарбаним јајима – први пут долазим у недељи након Васкрса 2024 – домаћи сок од малине јаркорозе боје у блиставим бокалима, чашице ракије, посуде крцате врућим пецивом… Испод, на травњаку, али и на тераси, људи непрестано пролазе – у само неколико минута ту су програмер из Америке који обилази свет, уморан од глобалне тежње да све подведе под логику “они” или “ми”, повучени и насмешени пар из Призрена, пољска фоторепортерка која документује религијски живот под сенкама рата, ходочасничка група из Црне Горе…
У ћошку седи припадник Кфора, високи Италијан, широко осмехнут, пије еспресо и љубазно отпоздравља посетиоцима. Са оцем Петром прича на италијанском; наиме, отац Петар је тај језик научио управо кроз разговоре са војницима Кфора који штите манастир. У позадини прелећу ласте што се гнезде по прозорима цркве из средњег века, архитектонског бисера, из манастирске собе пуца поглед на процветало дрвеће, чује се хук потока и лавеж из даљине.
Ако би се неки странац нашао унутар манастирских зидова, истог трена би морао да помисли – какво савршено место за духовну обнову и молитву. И био би у праву. Али ако би се загледао мало пажљивије – видео би жицу на манастирски зидинама и тешко оружје манастирских чувара; ако би покушао да од прилаза манастиру крене налево, након првог пункта не би могао. Приступ забрањен: тамо где је некада било дечије одмаралиште, сада је Кфором камп “Спарта”.
Ако би прошетао по селу Високи Дечани, видео би да – ако се игде и рекламира туристичка понуда области – нигде ни речи о два средњовековна манастира Српске православне цркве у непосредној близини, Високи Дечани и Пећка патријаршија, који су на Листи светске баштине Унеска; ако би прелистао туристичке водиче, пронашао би неколико редака о Пећкој патријаршији, али као “православној цркви изграђеној на основама три мале римокатоличке цркве.” Нигде се не спомиње да се ради о објектима Српске православне цркве (СПЦ), односно Епархије рашко-призренске. Ако би отишао на сајт косовске полиције, могао би да прочита: “Од 2008. године Косовска полиција обезбеђује и штити 24 објекта православног култа, углавном цркве и манастире, уз физичко обезбеђење 24 сата дневно.”
Свакодневни живот за манастирско братство Високих Дечана непрестани је ход по жици. Разапети између власти у Приштини – која негира и сам идентитет СПЦ – и власти Александра Вучића у Београду, која би најрадије да их искористи за своје политичке интересе, најчешће супротне интересима српске заједнице и Цркве на Косову; између већинске, албанске заједнице која у њима добрим делом види продужену руку Александра Вучића и српског национализма и српских десничара, који увек знају боље шта би требало да се уради и како се ратује док седе у својим удобним фотељама; између локалних Срба – који имају велика очекивања од њих и којима су махом једина институција којој верују – и међународне заједница са којом је однос добар, али врло деликатан. Има ту још играча, а ако ово звучи компликовано, на терену је још мало компликованије. У свим тим нијансама и сложеним односима, одвија се њихова свакодневица.
Историјско подсећање
Одмах после завршетка рата на Косову, 10. јуна 1999, који укључује и НАТО бомбардовање СР Југославије, српске институције повукле су се са југа Косова; више није било политичких представника, људи су били крајње неорганизовани. И тада на сцену ступају Епархија рашко-призренска и тадашњи владика Артемије.
“Они су преузели улогу политичких лидера. Директно су учествовали у политичким преговорима са Хашимом Тачијем и међународном заједницом”, објашњава Милица Андрић Ракић, програмска менаџерка НВО Друштвена иницијатива. Нас две се налазимо средином јула 2024, у северном делу Митровице. Пре договореног разговора са Милицом читам локалне вести: око 3.30 ујутру бачен је Молотовљев коктел на посластичарницу “Шар”, чији су власници Горанци. Неколико дана раније баш ту је седео приштински министар унутрашњих послова Џелал Свеча. Селе смо у “Шар”, наручиле колаче и кафу; девојка мете разбијено стакло.
“На северу је 1999. остало српских институција, али на југу не. Представници Епархије су тада учествовали и у формирању првих Унмикових институција, првог послератног медија у српским срединама на југу, Радио КиМ, и имали су врло истакнуту политичку улогу. Ситуација је била таква да није имао ко други то да учини”, подсећа даље Милица.
И данас одређене групе траже од Цркве да се ангажује у том смислу. Наравно, дочекује их само тишина. Према последњем истраживању Нове друштвене иницијативе (2024), на питање постављено Србима с ким би Влада Косова требало да разговара о потребама њихове заједнице, на убедљивом првом месту налази се Српска православна црква: тако је одговорило чак 80 одсто Срба на југу Косова и 51 одсто на северу. Наиме, толико људи би се осећало безбедно једино да их представља Црква, што је свакако немогуће. За Милицу Андрић Ракић то је доказ до ког нивоа политичке дезорганизације су Срби на Косову дошли.
Андреј Ивањи: Ужички устанак: Да ли ће протест на Ђетињи изазвати поплаву?
Од Бањске до Ћациленда
Последње четири године, од доласка Аљбина Куртија на власт, ситуација између Приштине и српске заједнице непрестано се заоштравала. Градиле су се базе специјалних јединица косовске полиције на северу Косова, на земљишту експропријацијом одузетом од локалних Срба. Кризе су се низале: Срби су изашли из институција на северу и бојкотовали изборе. Показаће се да им ти потези нису донели ништа добро. Уз то, Милан Радоичић и његова екипа били су продужена рука Београда, уплетени у мноштво нелегалних активности.
И дан-данас мало је коме јасно шта су хтели да постигну у ноћи 24. септембра 2023, када се група наоружаних Срба, предвођених Миланом Радоичићем, сукобила у селу Бањска са косовском полицијом, којом приликом су страдали један полицајац и тројица наоружаних Срба.
Милан Радоичић се појавио у контексту спровођења Бриселског споразума, када је север требало да буде интегрисан у косовски систем. Пошто грађани то нису желели, Београд је почео да врши притисак на њих кроз Радоичића. А онда је на северу Косова настао криминални Елдорадо: ликвидације у подземљу, паљење кола, пребијања, шверц – све је спадало у њихов домен рада, плус апсолутна доминација над политичким и друштвеним животом Срба на северу Косова.
Догађајем у Бањској је спаљена свака политика Београда спрам Приштине, а Срби на Косову су до краја препуштени сами себи, односно Куртијевој политици. Милан Радоичић је успео да побегне у Србији, где је, недодирљив, наставио да се бави својим пословима, чију вредност неки процењују у милионима евра. Такође, наводно је виђен у Косјерићу, где је самим доласком застрашивао критичаре власти, док је неколико учесника напада у Бањској виђено у такозваном Ћациленду.
На последњим локалним изборима на Косову, Српска листа је са једним изузетком поново освојила сву власт у већински српским општинама, али позиције у општинској администрацији, правосуђу и полицији су непромењене – остају у највећој мери у рукама Албанаца.
Још један детаљ је важан: те септембарске ноћи 2023, српска група, опкољена косовском полицијом, проваљује у двориште средњовековног манастира Бањска како би се тамо сакрили. Иако Епархија одмах издаје саопштење у којем се јасно дистанцира од оружане групе, ситуација за Цркву тих је месеци постала још тежа.
Страх Албанаца
Српска православна црква је у делу албанске јавности на Косову још раније сумњичена да шверцује оружје; Кфор је тврдио да нема никаквих доказа за то.
А та је оптужба део шире слике. “Постоји утисак о СПЦ у албанском становништву да је она непријатељ”, објашњава Татјана Лазаревић, уредница портала КоССеВ из северне Митровице. За њу, то је и плод неразумевања, негативне слике о Цркви проистекле из ратова деведесетих, али и албанског национализма и политика косовских влада, посебно последње, где се све што има предзнак “српско” види као претеће. Коначно, доста Албанаца верује да су цркве припадале Албанцима католицима, те да су касније “посрбљене”. Овај је историјски ревизионизам, по тврдњама саговорница, доласком Куртија на власт постао мејнстрим.
Уз све то, Милица Андрић Ракић као могуће узроке види и свеприсутни страх од српске Службе (безбедности), у којем се оквиру Црква онда представља као (тајни) организатор великосрпске идеје.
“Аверзија је велика”, каже она. “Доста Срба понавља како Црква размишља на дуже стазе, где ће бити за 200, 300 година и, за разлику од политичких актера, они имају неку стратегију. Било то тако или не, овде људи верују у то, па се можда та врста уверења прелила и у албанску заједницу.”
Ја се само Бога плашим
Када је реч о улози Цркве деведесетих, о томе је већ доста писано. Њени су представници на многе начине стављали националну припадност изнад верске, распаљујући демоне рата уместо да их умирују. И до данас многи не мисле да су погрешили.
Међутим, примери из Епархије рашко-призренске били су ретки светионици. Један од најважнијих догађаја тог типа збио се управо крајем рата 1999, када су Војска Југославије, полиција и паравојне формације кренуле у повлачење. У селу Високи Дечани, пре него што ће отићи, српски парамилитарци упадају у албанске куће, пљачкају их, нападају жене и мушкарце.
Дошли су и у кућу Шабана Брућаја, где је живео са супругом и малим ћеркама.
“Ушли су, избили су ме, био сам скроз крвав. Један од њих је ударио ногом моју ћерку, имала је осам година”, говори Шабан на српском. “Они су отишли и дошао је отац Сава (Сава Јањић, садашњи игуман Високих Дечана). Пита: ‘Има ли ко у ову кућу жив?’ Све нас је покупио у један комби, а после смо ишли од куће до куће. Па у општину, да узмемо документе да их сачувамо, онда у катастар. Све смо то покупили и понели у манастир. Три дана и три ноћи смо овде спавали и јели.”
Показује ми где је била његова соба у манастиру. “Видиш где је продаваоница сада, па на другом спрату.” Свако мало понавља: “Да не би оца Саве, не бих био жив, ни ја, а ниједан од нас. Отац Сава доле, Бог горе… не могу му то заборавити.”
Тврди да је у манастиру тада било више од 300 Албанаца. У једном интервјуу отац Сава је казао да их је било нешто мање од 200. Врло мало њих данас долази у манастир тако слободно и отворено као Шабан, јер албанска заједница на то не гледа благонаклоно.
“Плашите ли се да може нешто да вам се деси?”, питам га.
“Ја се само Бога плашим, не од људи. А шта они мени могу? Да ме убију? Па добро, али сам ја своју душу сачувао”, одговара. “Како да ти објасним, да трпим неправду не могу. Ето, не могу сада да причам против оца Саве када је он мени живот спасио. Нисам се плашио онда од Срба, нећу сада од ових, а знам да ме очима не могу видети.” Шабана је пре шест година неко покушао да убије: и поред великог броја метака испаљених у његов ауто, чудом је остао неповређен. Његове две старије ћерке данас живе у Аустрији; раде у болници у Бечу. Најмлађа на Косову завршава медицинску школу.
Неприметни смо – То је наш рецепт
Етничко насиље је обележило Косово. Ожиљци су и данас живи, а спирала насиља је непрекинута. Уништаване су џамије па спаљиване цркве.
Пећ је била поприште озбиљних сукоба између припадника Ослободилачке војске Косова и српских снага 1998 – 1999.
Настрадало је много људи. Према подацима Фонда за хуманитарно право, у самом граду страдало је или нестало укупно 563 цивила албанске националности и 82 српске националности; на целом подручју Пећи, реч је о укупно 1234 Албанца и 195 Срба. Ови подаци, наглашавају из Фонда, нису коначни, мада су одступања мала. Такође, не мора да значи да су убијени били грађане те општине, већ да су у тој општини настрадали. Према попису из 1991, у граду Пећи је живело око 7800 Срба.
“Ја сам свештеник Драган Радовановић, са парохије у Пећи при храму Усековање главе Светог Јована Крститеља. Долазим са севера КиМ, села Бање код Зубиног потока. Овде живим са супругом и са двоје малолетне деце”, представља се отац Драган. Данас су он и његова породица једини Срби у Пећи.
Неколико је места на југу Косова у којима је ситуација попут те: млад свештеник, попадија и њихова деца и нико више од Срба. Када деца дођу у године за школу, владика их премести у неку од српских енклава.
Неколико дана проводим у скромној кући поред цркве, изграђеној за госте. У другој кући живе отац Драган и његови. То завучено острвце у центру града скоро да се споља и не види, заштићено је зидом, чува га косовска полиција – међу тим чуварима има и Албанаца, Бошњака и један Србин; сви су више него срдачни. У пространом дворишту, дечија љуљашка, играчке…
С друге стране зида налази се рингишпил, бљеште трепћућа светла, трешти прегласна музика. Питам оца Драгана да ли је некад одвео децу на ту вртешку или оближње аутиће. Одмахује главом. У граду се не друже ни са ким; напоље излази, по благослову и савету владике, без мантије, иако сви знају да је свештеник СПЦ. “Неприметни смо – то је наш рецепт”, објашњава.
Од 2023, деца су кренула у вртић у Гораждевцу, али који ради од 8 до 11 ујутру. За запослене родитеље, то радно време звучи као виц. Упорно питам како деца подносе то што одрастају у граду у којем немају другаре, нити причају и са ким осим са родитељима. “У овом периоду, деци ништа не смета, погледајте их” каже отац Драган. И заиста, насмејана, радознала девојчица се све време убацује у разговор, показује поносно своју хаљину.” Али за супругу је то најтеже, ми смо овде пет година, она је пет година провела у овом кругу, у четири зида. Ни са ким кафу није попила.” Од прошле године ради у Дому здравља у Гораждевцу.
Шта га држи и мотивише, зашто остаје ту? Одговара – обнова цркава и, пре свега, гробаља.
“У нашој парохији имамо много гробаља, једно велико је у Пећи и оно је било у јако лошем стању.”
Уз помоћ расељених Пећанаца и црквене општине оно се сада одржава, иако је скрнављено више пута. Касније, одлазимо до гробља – и даље гомила срушених плоча, крстова, по неким мањим, још увек понека расута кост.
“Гробови су споменици да смо некада живели у овом граду”, објашњава. Говори и о напорима да обнови цркве. “У мојој парохији је спаљено 90 одсто цркава”, додаје отац Драган.
Питам на крају, верује ли да је суживот могућ. Каже да јесте, али не звучи оптимистично. А онда више за себе каже: људи на Балкану су исти по томе што један политичар може да потпуно заведе превелик број људи, толико да се све преко ноћи преокрене.
Комшијски однос
У Витомирици, селу близу Пећи, упознала сам Момирку Вукмировић, пензионисану учитељицу. Пореклом из тог места, годинама је живела у Србији као избеглица. Одлуку да се врати у родни крај донела је како би помогла у обнови локалне цркве, оштећене 1999. године. У црквеном дворишту налази се гроб њене ћерке, која је умрла као беба.
“Цео живот сам посветила живима”, каже “Али сада ме у старости моја ћерка дозива да вратим свој дуг мртвима.”
Некада је у селу живело на стотине Срба. “Добро се слажем са комшијама”, каже Вукмировић о Албанцима који данас чине готово све становнике села. “Ако један дан не одем до продаваонице, сврате да виде да ли је све како треба.” Недавно су јој, додаје, двојица комшија помогла да подигне ограду око цркве.
“Питали су могу ли да уђу унутра”, рекла је. “Никада раније нису били у цркви, само су желели да виде како изгледа.”
Етнички Албанци су некада били задужени за заштиту манастира Високи Дечани. У пракси која потиче из 18. века, а можда и пре, локална породица би била манастирски чувар. Она би за ту службу добијала надокнаду, као и почасну титулу манастирског војводе. Заузврат, морали су да буду спремни да у случају оружаног сукоба ризикују сопствене животе како би заштитили манастир, чак и од припадника своје заједнице.
Пракса додељивања војводских титула формално је укинута 1918. године, али је традиција опстала – сачувана је у породици Демукај и преношена с генерације на генерацију. Ипак, 1991. године војводство је напуштено. Наиме, како се Југославија распадала, наследници титуле су изјавили да страхују за своју безбедност и да не желе више да на тај начин буду повезани са манастиром. У једном кафићу у Пећи, стицајем околности, започела сам разговор с локалном зубарком, изузетно пријатном и топлом особом. Говори добро српски, а разговор креће познатим током, вођен обостраним уверењем о људском искуству добра које превазилази националне и друге границе. На крају каже да на свету постоје само две врсте људи: добри и лоши. На растанку помињем да сам на путу ка манастиру Високи Дечани.
Видно ганута каже: “Моја породица је била последња војводска породица манастира. Док сам одрастала, Дечани су ми били као други дом.”
Текст је написан у оквиру Програма стипендије за новинарску изузетност коју додељује Балканска истраживачка мрежа (БИРН)
Извор: Време
