Пише: Жарко Марковић
У ФБиХ су крајем прошле седмице, а захваљујући написима италијанских медија, повампирили причу о „Сарајеву сафарију“ на потпуно истим основама на којима је и настала.
А настала је на „причао ми један човјек“ матрици. Разлика је само у томе што се прије три године овом темом бавио словеначки режисер, а сада је узде преузео италијански тужилац.
Миран Зупанич. Тако се зове тип који је направио филм „Сарајево сафари“, а који говори о томе како су током рата у БиХ и блокаде главног града у ову земљу долазили страни држављани који су плаћали, а коме него Србима, да из снајпера пуцају по грађанима Сарајева. Да је истинито, било би и више него гнусно.
Али филм, сам по себи, није понудио ништа осим „свједочења“ два мушкарца, једног анонимног и другог под именом и презименом, који су испричали исто – њима је неко рекао да је неко долазио да пуца, а да је опет неко за то узео новац. Ниједна ријеч о томе ко је рекао, ко је долазио и ко је узео новац.
За Зупанича нико жив није знао док тај филм није снимљен, а потонуо је у заборав одмах након што је емитован. Што се правосуђа тиче једини случај који је „жив“, а односи се на наводни „сафари“, тиче се кривичне пријаве против оних који су све и покренули.
У протекле три деценије у Хагу и Суду БиХ осуђено је на десетине српских војника и официра, многи од њих и за оно што се догађало у Сарајеву, али ниједан суд, нити тужилаштво није пронашло ниједан доказ да је неко долазио на српске положаје изнад Сарајева и плаћао да се пуца по Сарајлијама.
А нема шта није тим осуђеним несрећницима спаковано у пресуде. У „мору чињеница“ које доказују наводе о „сафарију“ сарајевски медији су овај пут успјели да пронађу тек једног заштићеног свједока из Хага који опет није рекао ништа осим да је упознао „једног човјека“ који је дошао у БиХ ради „лова на људе“. И ништа више. Ни гдје је ловио, ни кога, ни да ли је неком платио да лови. Чврст доказ дозлабога.
Коме и зашто одговара да ову причу поново диже на више нивое, тема је за озбиљнију анализу, у којој би било много понављања. Као да није довољно зла учињено.
Укратко речено, потреба да у Сарајеву изнова налазе, измишљају, фабрикују и подмећу нове „доказе“ некаквог „нељудског карактера“ непријатељске стране, у овом случају српске, снажна је и 2025, као што је била и 1995. Пропаганда и лажи пласиране у свјетским оквирима, због којих су Срби изгубили медијски рат деведесетих и још се опорављају од тог пораза, матрица је која и данас опстаје, само су извршиоци радова промијењени.
И не би ту ништа било спорно да се истовремено са истих адреса не сервирају приче о суживоту. Са таквом памећу на сафарију ова земља догураће – нигдје.
Извор: Глас Српске
