Пише: Јасна Ивановић
Да се Александра Вуковић Куч заиста уканила да оствари свој наум, који је неки дан изрекла у Скупштини Црне Горе, хајкачки позивајући посланике да заједно пођу на Ријеку Црнојевића, у кућу Светога Петра Цетињскога, виде ,,шта се тамо чини“ и ,,зауставе девастацију“ коју, како тврди, системски спроводи СПЦ, видјела би да је адресу хајке неопходно промијенити, ако за сељачком хајком, у овом евротрчећем вијеку, уопште има мјеста, је ли…
Видјела би да се породица Јанковић, на широј јавности још увијек непознате начине и свакако не по било каквој одлуци Митрополије црногорско-приморске на коју нема право, домогла дијела Владикине куће и тренутно га реконструише, док МЦП није подузимач датих радова.
Тачни су подаци које је у Скупштини казала о времену изградње љетњиковца Светог Петра, о одлуци државе из 1950. године којом се ово здање прогласило културним добром, као и подаци да је Цетињска општина власник предметног земљишта, док МЦП има власништво над кућом. Посланица је истакла став да Пријестоница Цетиње мора заштитити своју имовину и да се ова ,,правна неуједначеност“ мора ријешити. Из цјелости њеног обраћања могло би се закључити да је под рјешењем замислила одузимање права власништва од МЦП, па сматрамо ефикасним подсјећање на не тако давну прошлост када је због истог питања добрана већина Црне Горе преплавила улице литијским ходом говорећи оно што се не заборавља лако, осим у случајевима намјенског заборава.
Када је и на који начин дио грађевине припао тамошњој породици Јанковић, Ријечани кажу да се не зна јавно, те да ни сам блаженога спомена митрополит Амфилохије није за вијека о томе дознао истину.
Зато би посланица Вуковић Куч могла размислити о благој преформулацији свог хајкачког позива, адресирати га искључиво на надлежне институције, које би, претпоставка је, могле да утврде чињенично стање и евентуалну одговорност ,,НН лица“ из предметне тужбе, које врши радове без адекватних дозвола. Такво би разрешење користило општем добру, а вјерујемо и отворило бар још који случај присвајања манастирске имовине диљем државе, о чему се којешта поуздано зна у сеоским атарима, али не и у широј јавности.
На крају, ако је нешто овдје, како рече посланица – алармантно – онда су то зјапеће рупе на крову једног од најстаријих ријечких споменика културе. Зато не би било згорег ни да преформулисани апел има ноту женске солидарности посланице према сународницама, монахињама које однедавно живе у тој кући.
Ако, за нашу посланицу, сународнице и жене могу бити оне чије ризе стиру буђ и влагу са заштићене куће капавице, док посланица једновремено позива на хајку, маниром жене из оне изреке о кући која капа…
