Пише: Јасна Ивановић
,,Тако је издржао од Божића до коприва, сад се већ нада да ће саставити до новог жита“, цитат је из Лелејске горе, који описује дјелић плана преживљавања легендарног Лалићевог јунака Лада Тајовића. Књижевна критика бавила се овим пунокрвним дјелом и у наоко необичном но управо знаковитом смислу тумачења биљне симболике. Тако један критичар утврђује занимљив податак да се у дјелу спомиње више од шездесет биљних врста, чију симболику аутор доводи у везу са тананом изградњом умјетничког поступка.
Сам је Лалић, истиче критичар М. Блечић, написао један од најуспјелијих текстова на тему биљнога свијета у цјелокупној српској есејистици. ,,Слично Андроклу и прије њега, и на почетку свега људског, од времена некадашњег неандерталца, у чијим је пећинским ракама нађено седам врста цвијећа сакупљеног да миомирисом и бојама ублажи загробну таму покојника – читави народи би могли рећи да за њих рај без цвијећа, траве, лишћа, не би био рај но смртна мора, чама и досада“, цитат је из реченог текста, који ће нам послужити да сада прескочимо седам мора и седам гора, до мјеста гдје је једна српска краљица биљем блажила задушну таму свог покојног супруга.
Када је у Марсеју 1934. Године ноторном члану ВМРО успјело да смјести српског краља под црну земљу, по којој је специјалности речени члан и добио надимак Черноземски, француска влада тражила је да тијело краља Александра Карађорђевића буде најприје пренијето у Париз, како би му француски народ одао последњу почаст. Ипак, краљица Марија, од тог тренутка удова и краљица мајка, одбила је молбу с изричитом одлучношћу, рекавши да га народ чека – у Србији.
Околности убиства краља Александра романескне су до задњег детаља, почев од званичних упозорења на планове атентата које краљ одбацује ријечима о непримјерености страха пред ,,двојицом пробисвета и мангупа“, преко незваничног упозорења које је одзвонило једно мртвачко звоно манастира Савине на путу до Марсеја, и потом преко терминалне фазе болести коју је краљ знао да болује и због које је, можда, атентат видио као срећнију могућност за умирање. Због свега тога, али и због несумњиво огромног значаја владавине Александра Последњег, како су га усташе звале, у српском народу прорадила је насушна потреба за стварањем задушне легенде, која веже Србе са Космета и Србе из Боке.
Легенду овдје уопште нећемо ружити историјским истраживањима. Уосталом, главног лика легенде, краљицу Марију, Виши суд у Београду рехабилитовао је тек прије нешто више од десетак година, па истраживања у пуноћи коју династија заслужује тек треба да услиједе.
Та ће истраживања несумњиво објелоданити да је Марија од Румуније, кћи румунског краља Фердинанда Првог и британске принцезе Марије од Единбурга, једна од најзначајнијих српских добротворки у историји. Дјевојка која је рођена на трећи дан Божића, која је прије но ће постати српска краљица, била ратна болничарка, лако је пристала на наговоре румунског дипломате Јонескуа да дозволи посјету младог српског краља, усамљеника, војника жељног утјешне топлине породичне љубави. Краљ је, како су неки свједочили, био заљубљен у Татјану Романов, а да је револуција није однијела под земљу, готово је извјесно да би она, а не Марија од Румуније, носила тако дуго неношену круну српске краљице. Срели су се 1920, а двије године потом, на трећи дан Божића и Маријин 22. рођендан, обнародована је вијест о вјеридби. Да смо и овдје у романескном, боље рећи драмском тону, говори податак да је за цјелокупан сценарио свадбеног протокола био задужен Бранислав Нушић. Један од детаља вјенчања, оснивање добротворног фонда младог краљевског пара, удариће почетни такт за краљичино неуморно бављење потребитима, чак и онда када је ту помоћ слала Србији као изгнаник из Србије.
Шта год да су као обавезујуће поштован став тих мучних постатентаторских деценија наметале комунистичке власти, народ је по билу својег крвавог срца преметао у легенду. И ево је до данас – прођете ли Боком, причаће вам како је краљица мајка за душу свога мужа народу поред пута садила маслине; на Космету, дуж пута од Митровице до Пећи, и данас стрши покоји орах, јабука, шљива и љешник, а људи ће вам рећи да је то садила она која је жалила мужа и жалила гладне. Туда је, ка свом задњем одредишту, пролазио краљ Александар, а његова удова жељела је, кажу, да на овај начин дословно укоријени сјећање.
Дигресијом ћемо се запитати да ли би и на Цетињу, мјесту које краљ није хтио да прескочи на путу до Марсеја, каква воћка проговорила о својој задушности. Људи, вјерујемо, не би. Но морају знати – о онима који ћуте о мртвима, неће се по смрти говорити, нити ће им далеко покољење на гроб доносити биље задушно. Испашће залуд што су упамтили како преживјети од Божића до коприва, кад рај без цвијећа, траве, лишћа, није рај но смртна мора, чама и досада, како нас је темељито и сасвим скоро подсјетио Лалић.
