Први пут када сам угледао Бококоторски залив остао сам затечен, заглављен у слици, можда и заљубљен. Силазећи низ рисанске стране, као један полудивљи дјечак са планине, мислио сам да заливске вијуге нијесу ништа друго до небеско корјење. Не знам да ли је та рана очараност Боком била нека врста предодређења за нешто што сам касније увидио, наиме, да су сви писци, пјесници и умјетници које сам заволио током читалачког сазријевања и сами имали неку укоријењеност у Медитерану; али не само у смислу историје и географије, већ у неком дубљем заносу што се опире било каквим рационалним објашњењима.
Пише: МИЛОРАД ДУРУТОВИЋ
Од мноштва књига које настоје објаснити историографским и теоријским средствима медитеранске феномене посебно бих издвојио књигу Медитерански светионик (Медитерански свет у српској књижевности) Зорана Живковића. Књига је објављена прије неколике године у издању Матице српске. Обимна је, око 500 страна, али написана језиком угодним и проходним те, што је важније, уз изузетно познавање медитернаске културе; најзад, посебно дијела који се односи на српске књижевне и духовне топосе у културном пејзажу Медитерана.
Заинтересованост за српско-медитернаски круг уписана је већ у првом пасусу поглавља О феномену медитерана, и то кроз ријечи Милана Кашанина:
Као други народи за обетованом земљом, Срби су кроз своју историју чезнули за обетованим морем – били и на Јадранском, и Јегејском, и на Јонском мору, али заувек и сасвим ни на једном. Више него у реалном животу, море је присутно у српској поезији и приповеци.
Ријечи Милана Кашанина функционишу као мото што успјешно сажима једну од основних идеја Живковићеве књиге. Кажем, једну од сновних идеја, јер аутор не тежи да понуди некакву партикуларну медитеранску причу која засијеца само у питања једне националне културе, већ смјера да представи Медитеран као културни и цивилизацијски Светионик – као исјечак из рајске природе. „И заиста“, надовезујући се на Кашанина пише Живковић, „као да се историја многих цивилизација, држава и народа, па и српског, може описати као дуго и никад завршено путовање на обале медитеранских мора. Као дуго путовање на Медитеран које никада не престаје да у човеку буди вечну носталгију за Рајем. Као сан о обалама на којима се у том непрекидном сагласју сунца и мора ՚неподношљиво՚ лако заборављају неизбежна егзистенцијална ограничења“.
Живковићево освјетљавање српског удјела у медитернској култури тема је од далекосежног значаја за српску културу. На то се не могу осврнути прије него се задржим на уводном поглављу које – поред општих тема о мору, саобраћају, географији, историји, цивилизацији – пружа и нешто од посебног феноменолошког значаја, а то су поглавља о маслини и исхрани. Не може се прескочити, јер управо маслина јесте космичко дрво (axis mundi) медитеранског универзума. Без ње Медитеран би остао само то: мање или више занимљив историјски рељеф. Маслина је: „Olea prima omnium arborum est, или ՚Маслина је прва међу дрвећем՚“ (Медитерански светионик, 27).
Зоран Живковић, као аутор врхунске ерудиције, не пропушта да исприча мит о маслини од библијских и античких до хришћанских времена; најзад, да покаже како маслина увезује мноштво религија и митолошких система на Медитерану. Али када мисао о маслини аутор увеже са њеним значајем у кулинарству и ту се, наизглед неочекивано, отвори занимљиво поље знања о сакралној аури маслине, о маслини као префињеној инсигнији културе.
Када су варварски праоци банули са сјевера на југ, на Средоземље, морали су бити затечени, заглављени у слици, можда и заљубљени у раскошну трпезу античког свијета. Вели Живковић: „Хлеб је одувек био насушна потреба. Старе Грке, који су знали бар за седамдесетак врста хлеба, покорили су варвари, који су се у исхрани више ослањали на зрневље. […] Медитеран, тај свет међу световима, често је представљан и сликама гозби на којима се хоботница на жару и шкољеке у разним преливима смењују најукуснијим рибама. Све то бива заливено белим и црвеним винима, која су неретко у потпуном сагласју с гамама хоризонта које небо и море непрекидно спајају“.
Медитеранска кухиња није увијек трпеза гурманског хедонизма. Са својим ђаконијама она представља увезивање мора и копна. Воде и хљеба. Корелат античкој скромности може бити хришћански пост, тај оскудни асортиман: уље, вино, риба.
„И данас, посебно у Италији, у Напуљу или Палерму, постоји живо сећање на традиционални раднички ручак companatico. Он је подразумевао да се седне уз зид, или у хладовину неког дрвета и ужива у једноставној салати од црног лука и парадајза, уз парче хлеба добро умоченог у маслиново уље. Све то је сасвим довољно, а најчешће се преко тога није ни могло, на пример, да се све залије још и са мало вина. Некада прихватан из крајње нужде, данас је companatico доживео сасвим нову и неочекивану популарност, у складу са савременим покретима који заговарају здрави живот, у исти мах отворено јуришајући на раскалашност и изобиље у третирању ՚благоутробија՚“ (Медитерански светионик, 39‒40).
Хришћанско, духовно, маслинарство давало је добар у род у земљама средњовјековних Срба.
Живковић поглавље посвећено историјату српског културног и књижевног учешћа у медитеранском свијету, опет, зналачки отвара: „Бела голубица која доноси гранчицу као знак да је престао потоп, или Христова молитва на Маслинској гори само су две од више фресака из XIV века у Високим Дечанима, где се то свето дрво појављује у једном од највреднијих споменика српске културе који спада у светску културну баштину. Између свих својих вредности, једна га посебно издваја. Наиме, Дечани су и импресивна потврда сусрета српске културе и Медитерана. Јер, на лепоту и изузетност тог манастира утицало је и то што га је градио и један од најпознатијих мајстора градитеља свога доба, чувени фра Вита Которанин. Високе Дечане већ на први поглед издвајају одређени романички елементи у сусрету с византијским стилом српских манастира и богомоља, остварени у аутентичној градитељској и уметничкој синтези“.
Просперитет медитеранских синтеза ‒ умјетничких, духовних и културних ‒ омогућава српској књижевности да се током читавог раздобља од средњег вијека до модерног доба наметне као дискурс ко-креације, а не пуког културног подржавања. Живковић то потврђује низом поглавља: Срби и Венеција, Срби и море Свете Горе, Немањићи господари мора и поморских градова, Православна Далмација, Српски Медитеран под Срђем, Медитерански обриси ренесансног смеха Марина Држића…
У два прегледа, Владика на Везуву и Његош у сазвежђу Боке и италског Медитерана, Зоран Живковић настоји развезати мноштво медитеранских импресија које је Његош остављао у својим кореспонденцијама, или о томе посредно дознајемо из биљешки Његошевих сарадника. Умјешност у том развезивању намеће питање: Како то да досадашњи тумачи Његошевог дјела нијсу детаљније испитивали тематику мора и Медитерана у Његошевом стваралаштву? Можда би таква проблематика могла бити од користи и за успјешније испитивање лирских интенција, што су у Његошевом дјелу тако суздржане, тако дискретно развијене. Не треба имати сумње да је управо сусрет са морем, са обалом, са Невјестом Јадрана, са урбаним Медитераном, у младом Његошу унио немир специфичне – лирске врсте, какав тешко да се могао развити прије његовог доласка у Херцег Нови из окамењеног епског свијета.
„Сусрет са Боком била је прва, али можда и најважнија промена у животу Радивоја Томова Петровића, потоњег цетињског владике. Био је то и његов први сусрет, додуше у окриљу свог језика и народа, са светом Медитерана у чијим се раскошним формама културе вековима стварала не само илузија већ се често и одистински остваривало оно суштинско биће цивилизације и културе. […] У том крају Бококотроског залива овај дечак са Његуша припремио се за све тешко и мучно, али величанствено и славно што ће наступити у његовом животу. Сусрет са Медитераном била је за њега она животна интенција за коју се касније испоставило да је била и пресудна. Јер, откако је тада ушао у један културни круг, тако му се током свог кратког живота стално враћао као свом једином прозору у свет“ (Медитерански светионик).
Али није само прозор у свијет!
Његошу је Медитеран морао бити и прозор да уђе у библиотеке и архиве; у ризнице знања каквих је у сиромашној домовину било одвећ мало. Више је знања налазио у учитељима што му их је Св. Петар Цетињски добављао, неголи у дворским и манастирским библиотекама. Наводим тек један примјер којим Његош потврђује како се довијао да дође до архивалија, без којих, како сам открива, не би могао написати Лажног цара:
„Чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве неђеље по свим угловима од архиве копаше, и штогод се могло наћ о чудноватоме Шћепану и о другијем стварима односећи се на Југословенство, све исписаше…“
У 19. вијеку Зоран Живковић налази „родоначелника српске медитеранске прозе“ – Стефана Митрова Љубишу.
Овај ватрени књижевник и дипломата наметнуо се као важна фигура која је у једној руци могла држати море, а у другој Ловћен; видјети свијет са обје стране зида. Отуда је Љубиша могао правовремено уочити да медитеранско море није бивало само прозор у свијет за Његоша, већ је, истовремено, и Његош морао бити прозор за свијет, захваљујући коме ни велики свијет није више могао доживљавати Црну Гору „као ајдучку пећину, но као уточиште слободних витезова, који су знали оружјем са себе смаћи азиатски јарам“ – како већ каже Љубиша у свом некрологу поводом смрти Његошеве.
За С. М. Љубишу, као рођеног Медитеранца, сâм Његош је морао бити кључ за разумијевање горштачког свијета и епско-херосјког сентимента. Уосталом, у некрологу Љубиша још каже како је Његошева смрт:
„свакому Србину повредила косовске ране. Касно ће се сваки гении из славенске колевке изњихати кои кроз самих осамнајест годинах умје себе попети на толику висину знања, да је био најсјајнија дика и понос свијух нас Словена“.
Однос два великана Живковић у књизи подробније појашњава. Налазећи, притом, још једног заљубљеника у Медитеран, естетичара и пјесника Пола Валерија, Живковић изналази мисао која прикладно појашњава величанственост нарави Његошеве и Љубишине; наиме, аутор евоцира Валеријеве ријечи „из беседе у Гетеову част, да велике људе који су далеко изнад нас, осећамо као бића која су само блисикија од нас самих са оним што је у нама најдубље“. Тешко да се могу наћи два великана који су боље од Љубише и Његоша осјећали дубину косовских рана.
Освртање на српско искуство Медитерана данас може бити значајно не само зарад културних разлога. У том дијахронијском пресјеку може се пронаћи и велика дипломатска вјештина наших предака, који су тежили да остваре државничке и националне успјехе у пуном културном контакту са свијетом око себе, тражећи рјешење у комуникативној равни, без затварања у етноцентричне оквире; онако како је то чинио Свети Сава, први наш велики путник по морима и свјетовима Медитерана.
„Ако бисмо ишта могли назвати суштинским бићем Медитерана, онда је то додир, сусрет, комуникација, простор додира светова, који се на њему одвија од постанка“, пише Живковић у завршним редовима своје књиге. Медитеранство, заиста, у својим највећим успонима протежира културу отварања, знајући да се истинска култура није сурогат, те се може уништити једино изнутра кроз аутореференцијалу обузетост. Ако је пропао, најприје, антички, а, потом, византијски Медитеран, није култура коју су изградили Грци и Византинци. Хелени су добрано предосјетили расап свог свијета, те су кроз Византију продужили руку грлећи придошлице са сјевера, нашавши у њима (у нама) културни инкубатор. Разумијева то и један модерни грчки пјесник Константин Кавафи када у пјесми Ишчекујући варваре пјева (признаје): „Ти људи, на крају, ипак беху неко решење“.
