Пише: Јасна Ивановић
Књигу ,,Алах нема обавезу“ (CLIO, 2001), по којој је ове године направљен истоимени анимирани филм, афрички писац Амаду Курума свио је око контраста који се памти доживотно. Главни лик, десетогодишњи дјечак Бираима, присиљен је да буде дио чудовишних дјечјих војних јединица у ратом разореном Либану. ,,Алах нема обавезу да буде праведан у свему што је овдје доље створио“, расуђује Бираима, крпећи свој систем вриједности, распет између Кур’ана који стално собом носи и раскомадане афричке пустоши коју зове домом. Брани ли Бираима вјеру, живот, разум, поријекло и иметак? Да. Чини ли злочине? Опет да. Тиме је, у форми питања, обликован један од носећих мотива дјела ‒ да ли је, у случају нужде, дозвољено чинити гријехе, и ако јесте, до које мјере?
Дарура у исламу представља дозвољен изузетак од правила, ,,нужду“ која закон мијења, гријех почињен без добровољне непокорности, који се не сматра преступом. Неколико преступа пак никада не могу бити подведени под појам даруре. То су, међу осталима, разврат, говорење о Алаху без знања и бесправно тлачење, тј. зулум.
Паралелно с латицама похвала, ових дана мрежама лете јата осуда на рачун загрљаја двоје студената Надије и Саве, који се збио на путу ка комеморацији страдалих под настрешницом у Новом Саду. Развратна је, веле јој, јер се муслиманке не смију тако поздрављати с мушкарцима који им нису блиски рођаци. Поштујући ислам, нећемо о Мудром говорити оно што не знамо, али хоћемо умјесто тврдње питати оне који знају: ако је овај гријех починила, је ли душа њена за Вишњега навијек изгубљена, или је кајање дозвољено? Ако ће опростити Вишњи, је ли и јавност томе кадра? Ако није одвећ скаредно, смијемо ли питати и ово: ко је данас, ако није Сава, Надијин по Богу брат, онај који је безмјерним километрима њена десна рука до рамена, уточиште и саборац против зулума?
Ислам види даруру, нужду, у пет основних категорија: човјекова вјера, човјеков живот, човјеков разум, човјеково поријекло и човјеков иметак. Нека прашта Свети, потпуно чист и слободан од мана јер питамо: може ли бити онај загрљај заправо узвисио човјекову вјеру, јер је млади нису једно од другога крили већ је једно уз друго, свако своју, посвједочили? Колико се сјећамо чињенице да су двоје студената до загрљаја довели протест због одузимања шеснаест људских живота, борба за човјеков разум, достојанство рода и земље као иметка који их држи?
Над свим овим питањима стоји једно опште, које треба рашчивијавати као вјерско, али и као културолошко ‒ религија у постмодерном добу. Очита је непоузданост тврдње да се вјера гуши у савремености јер је пређашње питање држи у сталном процесу искушења и поновног рађања. Исто тако је дијалог, не само онај са сличних полазишта већ парадоксално понајвише онај са различитих полазишта, оно што култура у сржи и јесте. У случају дјечака из ратом разореног Либана и поводом забрањеног загрљаја српских студената, прије но викнемо ,,Распни га, распни!“, упитајмо се је ли нам прече подучити, или је чак по сриједи допуштени изузетак правила. Јер Надијин Алах, рекосмо, нема обавезу… Јер тамо само ћути и гледа распети Савов Бог.
