Aritmetika jasenovačkog ubijanja u koju se 1945. upustio islednik Jugoslovenske armije saslušavajući Fra Sotonu, jednog od komandanata ovog demonskog stratišta, obezvređuje današnje, olovno numeričko sidro od sto hiljada žrtava
Tokom maja i juna 1945. godine u Zagrebu, Vojdrag Berčić (1918–2004.), 27-godišnji pravnik iz Splita, partizan od 1941. i islednik zagrebačkog Vojnog suda Jugoslovenske armije, kasniji filmski i pozorišni režiser i scenarista, vodio je duge i mučne dijaloge sa komandantom Jasenovca, raščinjenim fra Tomislavom Filipovićem alijas Miroslavom Majstorovićem, poznatim i po nadimku Fra Sotona koji mu je nadenuo jedan komunista u Jasenovcu dok mu je Filipović, kamom, iznuđivao „priznanje” da Bog postoji.
„I dalje ne vjerujem da Bog postoji, ali vjerujem da postoji sotona. To ste vi”, rekao mu je ovaj prkosni mučenik.
To je Filipović ispričao Berčiću a on novinaru Branku Đurici („Pokolj zbog ustaške značke”, „Srpski list”, 23. 9. 2009) 1984. godine u Novom Sadu, na promociji Berčićevog kratkometražnog, dokumentarno-igranog filma o fra Filipoviću pod naslovom De hoc tristissime eventu, što je latinska formulacija iz potvrdne presude franjevačke Kongregacije u Rimu o dismisiji (otpuštanju) Filipovića iz Reda male braće (fratara franjevaca).
Slavko Goldštajn u nekrologu Berčiću kaže da je Vojdrag bio „opsjednut razmišljanjem i istraživanjem” svojih isledničkih saznanja u Zagrebu, „a najviše dugim saslušanjima jasenovačkog ubojice Filipovića-Majstorovića” („Feral”, 10. 9. 2004.).
U godini u kojoj će preminuti, Vojdrag Berčić je dao dva opširna intervjua zagrebačkom časopisu „Identitet” (januar 2004.) i splitskom nedeljniku „Feral tribjunu” (7. 14. i 21. maja 2004. u kojima je, između ostalog, detaljno opisao svoju komunikaciju sa Filipovićem.
Berčić se poverio Đurici: „Saslušavao sam ga (fra Sotonu) nastojeći da u njegovoj psihi otkrijem i najmanji simptom ludila, u medicinskom smislu, ma koliko taj pojam bio neodređen i među samim psihijatrima… Ali, mada sam bio već iskusan pravnik, poznavalac književnosti, mada govorim nekoliko stranih jezika i mada sam kao borac već doživeo teška iskustva, ništa mi to nije pomoglo da u ovom zločincu otkrijem bilo kakav trag abnormalnosti.”
U serijalu isledničkih sesija sa Filipovićem, došla je na red i moguća brojka pobijenih logoraša u Jasenovcu. Islednik je jedan papir dao Filipoviću, a drugi stavio ispred sebe.
„Računali smo prema dnevnom broju likvidacija u Jasenovcu. Ja s jedne, a Filipović s druge strane stola. Dao sam mu, sjećam se, tintanu (mastiljavu) olovku. Ja se i danas naježim i srsi (trnci) me prođu, kako smo mi, kao konobari u restoranu, zbrajali ceh, a iza toga su bili ljudi. Moje cifre su bile 86–88 000, a njegove 33–37 000. Naravno, to je bio broj samo za razdoblje od godine dana koliko je on proveo u Jasenovcu. On je pogledao moj i svoj račun i rekao: ’Vi svoje, ja svoje’ ” („Identitet”).
U „Feralu” Berčić ponavlja priču, sa novim momentom: „Pitao sam ga koliki je bio dnevni kapacitet ubijanja? Došli smo do neke brojke od pet stotina ljudi, toliko se ih moglo dnevno ubiti. Onda je on računao, koliko je ljudi ubijeno u njegovo vrijeme. Istovremeno ja sam pokušao doći do neke svoje cifre… Na njegovom spisku bile su brojke od 31 do 38 tisuća, a na mome 86–87 tisuća.”
Filipović je još dodao: „E, gospodine moj, nisam samo ja ubijao. Ubijao je tko je stigao, ubijao je kad je stigao, i laže tko god kaže da nije.”U ispovesti novinaru Đurici, Berčić je naveo da je njegova brojka bila 88 hiljada a Filipovićeva 38 hiljada.
Filipović je, prema sajtu Spomen područja Jasenovac, bio komandant centralnog, najvećeg logora 3 „Ciglana” od 10. maja do 27. oktobra 1942. a od ovog dana pa do 20. marta 1943. komandant je logora „Stara Gradiška”. Ukupno: deset meseci i deset dana.
Jasno je da se Berčić i Filipović ni blizu nisu držali gornje brojke od 500 ubijenih dnevno. Kod prvog je to oko 284 likvidiranih po danu, a kod drugog oko 122. To upućuje da su se, obojica, u svojim knjigovodstvima smrti držali i dodatnih, korektivnih kriterijuma koje Berčić ne pominje.
Kad bi se ovi numerički nalazi projektovali na sve vreme postojanje logora, ukupno bi, po Berčićevoj računici, bilo više od 370 hiljada ubijenih, a po Filipovićevoj oko 160 hiljada.
Iako je nezamislivo da je Filipović povećao bilans umorenih, a izvesno je „van razumne sumnje” da ga je smanjio, ipak je njegov aritmetički krvavi bilans značajno veći od brojki koje propagiraju blazirane žrtvoslovne ustanove i šaroliki statističari, demografi i istoričari, sa svih strana, uključujući i Srbiju, koji svojim dedukcijama i sofizmima, kao po dogovoru, broj žrtava sabijaju, „sidre” na oko sto hiljada.
A pošto su obe numeričke operacije rađene po istim, dogovorenim kriterijumima, koje je zadao Filipović na osnovu svog komandantskog krvničkog uvida, disproporcija se može razumeti samo kao fratrovo predsmrtno šibicarenje.
Takođe, ovde treba imati u vidu važnu distinkciju: u oba intervjua) a to je reč „likvidiranih” („Identitet”). Dakle, u bilans smrti nisu ušli umrli od gladi, bolesti, iscrpljenosti, hladnoće…
Dalje, dr Vida Brodar, antropolog iz Ljubljane, član državnog istraživačkog tima koji je 1964. izvodio terenska istraživanja u logoru, utvrdila je da „mnogo ljudi uopšte nije dospelo u logor u Jasenovcu, jer je puno žrtava pogubljeno odmah po dolasku transporta i sahranjivano u masovne grobnice u okolini Jasenovca” (N. Milovančev: „Zataškavanje jasenovačkih zločina”, „Danas” onlajn, 9. mart 2021).
Ukrštanje svega iznesenog moglo bi da posluži rasvetljenju iskonstruisane dileme: da li je svaki broj žrtava veći od sto hiljada obavezno „mitomanija” i srpska „nekrofilija” ili je verodostojnija donja brojka (najmanje 500 hiljada žrtava Jasenovca) utvrđena u nalazima Zemaljske komisije Hrvatske i Državne komisije Jugoslavije.
Izvor: Milan Četnik/ politika
