Пише: Јања Гаћеша
Ми не осећамо „олакшање” нити сматрамо да смо избегли „црни сценарио“, како поручују домаћи званичници. За нас 16. март није био нормалан радни дан, као што неће бити ниједан после њега – агонија се наставља. Интеграцијом школства и здравства потпуно смо деградирани.
После ступања на снагу Закона о странцима и возилима, остало je још да питамо: Да ли ћемо Светог краља Стефана Дечанског трампити за Поглавље 35, за Брисел? Још је Црква остала, али да најпре појасним шта нам је донео 16. март.
Свако ко има ауто са регистарским ознакама градова из остатка Србије и њиме управља на основу овлашћења, а поседује документа полицијских управа измештених са Косова и Метохије (нпр. возачку дозволу издату од стране ПУ Призрен, ПУ Приштина, ПУ Косовска Митровица, итд.) може од поменутог датума њиме да крене само у једном правцу – пут административних прелаза. Да негде у остатку Србије исти остави и врати се превозом.
Власници поменутих аутомобила могу и пут Грчке на пример, која је чланица Европске уније и НАТО-а, јер документа која имају а издају их полицијске управе измештене са КиМ тамо важе, као и у осталим европским земљама, али нелогично је тамо отићи. Где ћете са аутом са којим више не можете да се вратите на Косово и Метохију, јер овде важе нека посебна правила уведена само због нас Срба?
Тако долазимо до друге ставке, а то су личне карте које издају горепоменуте измештене полицијске управе. Наиме, оне на Косову и Метохији важе још три месеца. То значи да у том периоду са њима можете да прелазите прелазе као путници у аутобусу, на пример. (Престале су да важе од 16. марта само за оне који возе ауто на основу овлашћења, а исти је регистрован у остатку Србије.)
Зато у року од три месеца, почевши од поменутог датума, морате да поднесете захтев за издавање тзв. косовске личне карте, уколико живите на Косову и Метохији и још увек исту немате. Уколико имате личну карту издату од стране полицијских управа других градова у остатку Србије, а на КиМ остајете дуже од три дана, онда морате да се јавите најближој полицијској станици, јер вас третирају као странца. (Постоји и апликација, али је, колико сам чула, спорно то што је српски језик на њој неразумљив.) Аутом можете да управљате и на основу овлашћења, с тиме да не можете да останете дуже од три месеца, јер, поновићу, са овим законом постајете странац на делу своје територије, али опет са већим правима од нас који овде живимо.
Интеграција у систем
Колико год било мучно, све досад написано иде на једну страну јер на другој су просвета и здравство, два најважнија стуба опстанка Срба на Косову и Метохији. Њиховом интеграцијом у тзв. косовски систем – а то се више не доводи у питање – ми смо потпуно деградирани у пуном смислу те речи, са све синонимима који исту прате.
Омогућавање добијања дозвола за боравак на годину дана за студенте, универзитетско особље и здравствене раднике, само је одлагање неизбежног, маска за оно што следи. Питер Соренсен је у Приштини рекао: „Европска унија прима к знању планове Владе Косова да у косовски оквир интегрише здравствене и образовне институције које подржава Србија, у потпуности у складу са претходним споразумима постигнутим у дијалогу“. Значи, Приштински универзитет и здравствене институције, фигуративно речено, стављене су на респираторе. Приштина одлучује када ће они бити искључени.
Сада слажемо коцкице, и испада да су наше сумње да интеграцији здравства и просвете у тзв. косовски систем сведочимо већ годинама потпуно тачне. Писала сам о томе како нас све чешће из наших болница у Грачаници и Лапљем Селу упућују на даље лечење у Приштину, али има ту још много тога. Зато мислим да је тај процес, када су здравство и просвета у питању, већ приведен крају – остале су само ситнице.
Ево неколико примера: Општина Грачаница која функционише по косовском систему, већ годинама плаћа из свог буџета – или тај новац долази из надлежног тзв. косовског министарства а они су само посредници – лекаре који овде раде у здравственим институцијама државе Србије. Исто је и када су у питању други медицински радници. То је пракса и у другим општинама са српском већином.
Затим, иста локална самоуправа преко свог одељења за здравство опрема и помаже КБЦ „Приштина“ који је измештен у Лапљем Селу и Грачаници, али и Домове здравља из Косова Поља и Липљана који су измештени у Угљару, односно Доњој Гуштерици, као и Дом здравља у Грачаници. Висина поједине помоћи износи и по неколико десетина хиљада евра – попут куповине амбулантних возила. Ово је нама најбоље објашњење зашто за више од 26 година нисмо добили пристојну болницу, већ се деца рађају и људи лече у контејнерима. Зашто нема лекова, санитетског материјала….
Примера има и када је просвета у питању. Знамо да у администрацији општине Грачаница – иста је пракса у свим општинама са српском већином – раде факултетски образовни људи који се у папирима воде и плаћају као професори и наставници, а раде на потпуно другим радним местима.
Ту је и непрекидно улагање у образовање попут реновирања и градње школа, куповине огрева, опремање кабинета, куповина наставних средстава, и то све иде преко општинског одељења за образовање. Ако све набројано, а везано за здравство и просвету, не представља интеграцију онда не знам шта је. Тешко ми је да поверујем да све проистиче из бриге и емпатије „државе Косово“ према нама Србима. Све што сам у примерима навела спроводе кадрови Српске листе.
Манастири и туризам
Тек је почетак примене ових за нас погубних закона и толико питања имамо, али не и некога да на њих искрено одговори. Овде се свашта прича, и видећемо шта доносе наредни дани. Тренутна ситуација је таква да смо остављени да се сами боримо и са овим резултатом Бриселског споразума, још једном „победом“ званичног Београда.
Да размишљамо да ли ће нам полиција на путу до прелаза наплатити казну или одузети возило којим управљамо на основу овлашћења, јер знамо да нам на прелазу исти проблем неће правити – барем тако кажу у полицији – зато што знају да је то вожња у једном правцу. Кажу (исто у полицији) да, у ствари, све зависи на каквог полицајца наиђемо, јер он има одрешене руке да поступа са нама како му се у том тренутку прохте.
Добијање дозвола за боравак на годину дана за студенте, универзитетско особље и здравствене раднике, само је одлагање неизбежног
Када су студенти и професори у питању, вероватно у првих годину дана неће бити никаквих проблема, али шта ће бити за две, три године? Знате, питање је и како ће родитељи гледати на све ово, и да ли ће дозволити да им дете студира под овим условима. Зар не постоји вероватноћа да полиција упадне у неки од домова или факултета, и тражи да студенти покажу боравишну дозволу. Исто важи и за професоре, али и здравствене раднике. Зар се неће позвати на редовну контролу, јер реч је, ипак, о страним држављанима? То да имају план и вољу, у то уопште не сумњамо, а на анонимну дојаву се могу лако позвати.
Сада долазим и до питања са почетка текста и оно јесте застрашујуће, али поновићу га још једном: Да ли ћемо Светог краља Стефана Дечанског трампити за Поглавље 35, за Брисел?
Са протеривањем сада већ упокојеног владике Артемија, нажалост, и ту су кола пошла низбрдо. Нисам експерт за црквена питања, могу само да причам из угла обичне грешнице о ономе чему сведочим када је Црква у питању, али и какво је расположење у народу везано за исту.
Не свиђа нам се, на пример, што су нам се светиње скоро па претвориле у музеје. Добар део дана манастир Грачаница препун је странаца који долазе организовано аутобусима из Северне Македоније, али и Албаније. Колико само пута одустанемо од одласка до цркве, јер због гужве не можемо да прођемо. Да не помињем да док исповест траје, непознати људи долазе до параклиса и гледају са знатижељом шта се дешава. Није то, за сада, толико изражено али има примера са исповести током прве недеље овогодишњег Васкршњег поста. Лично сам сведочила томе.
Дешава се и да Немци ушетају у цркву током литургије и разгледају фреске пробијајући се кроз вернике. Сведочили смо томе на обележавању Светог краља Милутина у новембру прошле године. Народ то коментарише речима да су своје цркве претворили у кафиће, па сада нас посматрају као неко чудо.
Врло, врло непријатним ситуацијама сведочимо, али их нико не решава. Напротив, само се смењују аутобуси, и већ смо све превознике из Македоније запамтили. Обилазе они и остале светиње, шетају Призреном, јер све је то, вероватно, део аранжмана који су платили. Долазак и обилазак светиња им је неко из Цркве дозволио – благословио.
Зелено светло Београда
Сведочили смо и доласку два „војна“ аутобуса са регистарским таблицама тзв. Косовских безбедносних снага – оних који су настали на темељу терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Пометњу и узнемирење међу Србима који су их видели, јер су се аутобуси окретали у улици до самог манастира, не могу речима описати. Из њих су изашли млади момци који су дошли у обилазак манастира Грачаница.
Не могу сто одсто да тврдим, али велика вероватноћа је да су то били питомци „косовске војске“, јер кога би друго возили „војни“ аутобуси. Примио их је тадашњи игуман манастира Драганац Иларион Лупуловић – садашњи епископ новобрдски и викар патријарха српског – обраћајући им се на енглеском језику. Без благослова то није смео. (Ако у вези поменутог грешим, грех на моју душу.)
Даље, патријарх готово и не долази својој кући, каже, не пуштају га. Придружио се тако политичарима, и то толико дуго траје да испада да је део неког плана – Боже опрости. Да постоји хтење, зар не би могла нека дипломатска борба да се поведе да се тој, како они кажу, самовољи Аљбина Куртија стане на пут? Па није Курти биће са друге планете.
Са друге стране, замерамо и митрополиту Теодосију, јер је ту, на Косову и Метохији, али некако поред нас. Не памтим када сам га видела да служи парастос убијеним жетеоцима у Старом Грацку, на пример, или страдалима у аутобусу Ниш-експреса, убијеној деци у Гораждевцу. Служе их свештеници или игумани, Богу хвала и на томе, али зар не треба то упорно подизати на један већи ниво, стално подсећати како за злочине над Србима нико није одговарао, и он мора бити предводник. Није довољно што је сваког 17. марта на челу колоне која прошета Грачаницом, заједно са политичарима.
Толико је на правди Бога затворених Срба по косовским затворима, ни код њих се не одлази, да им се барем која реч утехе каже. Време је, сада или никада, да пастири наши буду са народом, у сваком селу, кући, ако треба. Зар стварно мисле да ће ћутањем да избегну колико сутра неки закон који ће наше светиње претворити у, не дај Боже, „косовске“? Хоће ли нам Пећаршију присвојити Албанци који су као слуге генерацијама у њој радили? Одавно српску земљу од својих некадашњих газда отимају уз изјаву два сведока.
Да постоји хтење, зар не би могла нека дипломатска борба да се поведе да се тој, како они кажу, самовољи Куртија стане на пут?
Зауставићу се, јер тешко ми је да даље набрајам и пишем, а нека ми Свети краљ Стефан опрости што га недостојна помињем у оваквом контексту. Да није мука притисла, никада не бих. Ето, због свега поменутог, али и много тога другог, ми, Срби са Косова и Метохије, не осећамо олакшање попут председника Србије, нити сматрамо да смо избегли „црни сценарио“ како је рекао директор Канцеларије за КиМ, али и министар иностраних послова Србије? За нас, 16. март 2026. године није био нормалан радни дан, као што неће бити ниједан после њега – наша агонија се наставља.
Из истих разлога не осећамо баш никакву захвалност ни према Европској унији, већ сматрамо да нам намерно и плански крше основна људска права и сатанизују на начин недостојан човека у 21. веку.
Најтеже и најцрње пада истина да све то не би могли да није дато зелено светло из Београда. Давно сам написала да ће доћи дан када ће нас, Србе са Косова и Метохије, због пута у Европску унију званични Београд одувати са све фуснотом. Нисмо ли сведоци тога ових дана?
Извор: Нови Стандард
