Пише: Јанис Варуфакис
Идеја о европском одбрамбеном савезу све је популарнија у Европи. Али докле год НАТО доминира пројектом европске безбедности, изгледи за изградњу ефикасне европске одбрамбене уније биће занемарљиви. Да би стекла суверенитет у питањима одбране (и шире), Европа би морала да изађе из НАТО савеза – што је веома мало вероватно, иако неопходно.
Марк Руте, бивши холандски премијер и садашњи генерални секретар НАТО савеза, недавно је несмотрено изговорио непријатну истину. Описао је савез не само као одбрамбени штит Европе већ и као „…платформу преко које Сједињене Државе пројектују моћ на глобалној сцени“ и додао да је „ангажовање кључних европских ресурса“ веома важно „за успех текуће америчко-израелске кампање“ у Ирану.
Руте је у праву. НАТО је истурена база за вођење ратова које Европа није изабрала, против непријатеља који нису њени, у служби глобалних амбиција велесиле која све мање држи до европских интереса и вредности. Европски лидери су одувек знали да је Северноатлантски савез брачна заједница у којој неће бити једнакости, али су пристајали на то у замену за обећање безбедности.
Пошто је посвећеност Сједињених Држава европској безбедности сада под знаком питања, Руте је све усамљенији у хвалоспевима аранжману којим се Европа везала за америчку империју. Уверење да ће се НАТО сам од себе вратити на фабричка подешавања када будемо видели леђа Доналду Трампу, губи снагу чак и међу водећим европским атлантистима (додуше веома споро).
Бланко пристанак на све америчке хирове не може бити легитимна европска одбрамбена стратегија. С друге стране, чак и најконзервативнијим Европљанима је јасно да би НАТО без Сједињених Држава био бицикл без возача. Зато су све гласнији позиви да се установи европски одбрамбени савез, највероватније као коалиција вољних, установљена кроз процедуре Европске уније за проширену сарадњу које укључују Норвешку и Велику Британију.
Али ту је проблем. Докле год НАТО постоји, одржива европска алтернатива није могућа.
Правилно функционисање европског одбрамбеног савеза захтева јасне одговоре на четири тешка питања: Ко ће потписивати поруџбине за европско оружје? Ко ће емитовати заједнички дуг неопходан да се оружје плати? Како ће се то делити између националних држава и њихових војних индустрија? И на крају, мада свакако не мање важно, ко ће униформисаним Европљанима издавати наређења да иду да убијају и да гину?
До разумних одговора на та питања не може се доћи на терену међудржавних односа, нити их може дати НАТО. Предуслов за изградњу европског одбрамбеног савеза била би политичка унија, она коју архитекти монетарне уније упорно избегавају.
Неки верују да егзистенцијалне претње с којима се Европа данас суочава, посебно после руске инвазије на Украјину, могу произвести замах потребан да се установи политичка унија, замах какав криза евра и пандемија нису донеле. Било да је то уверење исправно или погрешно, једна ствар је извесна: функционалан одбрамбени савез захтева политичку унију, а постојање НАТО савеза то онемогућује.
За генерације које памте Хладни рат, потчињеност европске одбране приоритетима Америке је имало смисла. Америчке и западноевропске елите су биле уједињене дубоким, егзистенцијалним страхом од Совјетског Савеза, као и финансијским механизмом којим су се амерички вишкови педесетих и шездесетих година прошлог века рециклирали преко Европе. Чак и након што се амерички суфицит претворио у огроман дефицит, Европа је наставила да своје слободне доларе шаље назад у Сједињене Државе: Американци су куповали немачке аутомобиле и француске ташне, а Европљани амерички дуг, акције и некретнине.
У међувремену је пао Берлински зид. Совјетски Савез је постао музејски експонат, а Русија Бориса Јељцина је највише од свега желела да се прикључи западу, укључујући и улазак у НАТО. Сједињене Државе нису више страховале од Совјетског Савеза, али су почеле да страхују од превише присних односа између Немачке и Русије који могу довести у питање њихов статус хегемона у Европи.
Немачку индустрију је покретао руски гас. Али погонска сила немачког извоза био је амерички дефицит, што су Сједињене Државе искористиле као полугу за пристанак Немачке на двојну политику која ће спречити интеграцију Русије у Европу. Руско друштво је срачунато осиромашено, а НАТО се проширио на исток, што је створило савршене услове за успон моћника као што је Владимир Путин.
Док се НАТО ширио на исток, нове владајуће елите – у балтичким земљама, у Пољској, сада и у Финској – откриле су да себи могу осигурати знатно већи утицај унутар ЕУ ако се прикажу као најватренији заговорници америчке хиперекспанзије. Тако је старој линији поделе Европе на север и југ (којом су суфицити Немачке и Холандије одвојени од дефицита Грчке, Италије и Шпаније) додата нова линија раздвајања између источних ентузијаста и западних умерењака, две струје које вуку ЕУ на различите стране.
Чак и ако Сједињене Државе нису имале намеру да Европу поделе да би њом лакше управљале, присуство НАТО савеза појачава центрифугалне силе због којих европска политичка унија – па тако и било какав ефикасан одбрамбени савез – остаје немогућа мисија. Зато Европа мора изаћи из НАТО савеза – не зато што је Русија пријатељска земља (она то није) и не зато што је Америка империја зла (она је само империја). Не, Европа мора напустити НАТО јер ће савез који Сједињене Државе користе као платформу за пројектовање своје глобалне моћи увек бити од довољне користи довољном броју европских актера да онемогући консолидацију и суверенитет Европе као целине.
Једном сам чуо ирску списатељицу Едни О’Брајан како говори да је „гашење срца спор и неприметан процес, представљен као дужност“. Исто важи за континенте. Сваки пут када неки европски лидер одлети у Вашингтон да се поклони, штета се увећава – споро и неприметно, представљена као дужност.
Извор: Пешчаник
