Piše: Janis Varufakis
Ideja o evropskom odbrambenom savezu sve je popularnija u Evropi. Ali dokle god NATO dominira projektom evropske bezbednosti, izgledi za izgradnju efikasne evropske odbrambene unije biće zanemarljivi. Da bi stekla suverenitet u pitanjima odbrane (i šire), Evropa bi morala da izađe iz NATO saveza – što je veoma malo verovatno, iako neophodno.
Mark Rute, bivši holandski premijer i sadašnji generalni sekretar NATO saveza, nedavno je nesmotreno izgovorio neprijatnu istinu. Opisao je savez ne samo kao odbrambeni štit Evrope već i kao „…platformu preko koje Sjedinjene Države projektuju moć na globalnoj sceni“ i dodao da je „angažovanje ključnih evropskih resursa“ veoma važno „za uspeh tekuće američko-izraelske kampanje“ u Iranu.
Rute je u pravu. NATO je isturena baza za vođenje ratova koje Evropa nije izabrala, protiv neprijatelja koji nisu njeni, u službi globalnih ambicija velesile koja sve manje drži do evropskih interesa i vrednosti. Evropski lideri su oduvek znali da je Severnoatlantski savez bračna zajednica u kojoj neće biti jednakosti, ali su pristajali na to u zamenu za obećanje bezbednosti.
Pošto je posvećenost Sjedinjenih Država evropskoj bezbednosti sada pod znakom pitanja, Rute je sve usamljeniji u hvalospevima aranžmanu kojim se Evropa vezala za američku imperiju. Uverenje da će se NATO sam od sebe vratiti na fabrička podešavanja kada budemo videli leđa Donaldu Trampu, gubi snagu čak i među vodećim evropskim atlantistima (doduše veoma sporo).
Blanko pristanak na sve američke hirove ne može biti legitimna evropska odbrambena strategija. S druge strane, čak i najkonzervativnijim Evropljanima je jasno da bi NATO bez Sjedinjenih Država bio bicikl bez vozača. Zato su sve glasniji pozivi da se ustanovi evropski odbrambeni savez, najverovatnije kao koalicija voljnih, ustanovljena kroz procedure Evropske unije za proširenu saradnju koje uključuju Norvešku i Veliku Britaniju.
Ali tu je problem. Dokle god NATO postoji, održiva evropska alternativa nije moguća.
Pravilno funkcionisanje evropskog odbrambenog saveza zahteva jasne odgovore na četiri teška pitanja: Ko će potpisivati porudžbine za evropsko oružje? Ko će emitovati zajednički dug neophodan da se oružje plati? Kako će se to deliti između nacionalnih država i njihovih vojnih industrija? I na kraju, mada svakako ne manje važno, ko će uniformisanim Evropljanima izdavati naređenja da idu da ubijaju i da ginu?
Do razumnih odgovora na ta pitanja ne može se doći na terenu međudržavnih odnosa, niti ih može dati NATO. Preduslov za izgradnju evropskog odbrambenog saveza bila bi politička unija, ona koju arhitekti monetarne unije uporno izbegavaju.
Neki veruju da egzistencijalne pretnje s kojima se Evropa danas suočava, posebno posle ruske invazije na Ukrajinu, mogu proizvesti zamah potreban da se ustanovi politička unija, zamah kakav kriza evra i pandemija nisu donele. Bilo da je to uverenje ispravno ili pogrešno, jedna stvar je izvesna: funkcionalan odbrambeni savez zahteva političku uniju, a postojanje NATO saveza to onemogućuje.
Za generacije koje pamte Hladni rat, potčinjenost evropske odbrane prioritetima Amerike je imalo smisla. Američke i zapadnoevropske elite su bile ujedinjene dubokim, egzistencijalnim strahom od Sovjetskog Saveza, kao i finansijskim mehanizmom kojim su se američki viškovi pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka reciklirali preko Evrope. Čak i nakon što se američki suficit pretvorio u ogroman deficit, Evropa je nastavila da svoje slobodne dolare šalje nazad u Sjedinjene Države: Amerikanci su kupovali nemačke automobile i francuske tašne, a Evropljani američki dug, akcije i nekretnine.
U međuvremenu je pao Berlinski zid. Sovjetski Savez je postao muzejski eksponat, a Rusija Borisa Jeljcina je najviše od svega želela da se priključi zapadu, uključujući i ulazak u NATO. Sjedinjene Države nisu više strahovale od Sovjetskog Saveza, ali su počele da strahuju od previše prisnih odnosa između Nemačke i Rusije koji mogu dovesti u pitanje njihov status hegemona u Evropi.
Nemačku industriju je pokretao ruski gas. Ali pogonska sila nemačkog izvoza bio je američki deficit, što su Sjedinjene Države iskoristile kao polugu za pristanak Nemačke na dvojnu politiku koja će sprečiti integraciju Rusije u Evropu. Rusko društvo je sračunato osiromašeno, a NATO se proširio na istok, što je stvorilo savršene uslove za uspon moćnika kao što je Vladimir Putin.
Dok se NATO širio na istok, nove vladajuće elite – u baltičkim zemljama, u Poljskoj, sada i u Finskoj – otkrile su da sebi mogu osigurati znatno veći uticaj unutar EU ako se prikažu kao najvatreniji zagovornici američke hiperekspanzije. Tako je staroj liniji podele Evrope na sever i jug (kojom su suficiti Nemačke i Holandije odvojeni od deficita Grčke, Italije i Španije) dodata nova linija razdvajanja između istočnih entuzijasta i zapadnih umerenjaka, dve struje koje vuku EU na različite strane.
Čak i ako Sjedinjene Države nisu imale nameru da Evropu podele da bi njom lakše upravljale, prisustvo NATO saveza pojačava centrifugalne sile zbog kojih evropska politička unija – pa tako i bilo kakav efikasan odbrambeni savez – ostaje nemoguća misija. Zato Evropa mora izaći iz NATO saveza – ne zato što je Rusija prijateljska zemlja (ona to nije) i ne zato što je Amerika imperija zla (ona je samo imperija). Ne, Evropa mora napustiti NATO jer će savez koji Sjedinjene Države koriste kao platformu za projektovanje svoje globalne moći uvek biti od dovoljne koristi dovoljnom broju evropskih aktera da onemogući konsolidaciju i suverenitet Evrope kao celine.
Jednom sam čuo irsku spisateljicu Edni O’Brajan kako govori da je „gašenje srca spor i neprimetan proces, predstavljen kao dužnost“. Isto važi za kontinente. Svaki put kada neki evropski lider odleti u Vašington da se pokloni, šteta se uvećava – sporo i neprimetno, predstavljena kao dužnost.
Izvor: Peščanik
