Пише: Владимир Симовић
Немачка је у кризи, и то не пролазној. Како се крајња десница и крајња левица у Берлину поставља према том лому и шта би то значило за раднице и раднике на експлоатисаној периферији као што је Србија?
Немачка привреда бележи даљи пад. Преполовљена је почетна процена о расту од 1 одсто у 2026. години, а за 2027. је пала са 1,3 одсто на 0,9 одсто. Влада конзервативног канцелара Фридриха Мерца упире у рат који против Ирана воде САД и Израел.
Али и пре овог сукоба немачка привреда није била у много бољем стању. У 2025. остварен је раст од свега 0,2 одсто, што је скромни напредак у односу на негативни салдо из 2023. и 2024. године. Ипак, из Министарства економије су још раније упозорили да и такав мали раст није последица органског замаха индустријске производње, већ задуживања.
Рат на Блиском истоку користан је оквир за скретање пажње. Шок и спољни фактор скидају одговорност са политичких актера унутар земље. Чињенице нам ипак говоре нешто друго. Досадашњи модел раста немачке привреде је посрнуо.
Почивао је на извозном суфициту, на јефтином руском гасу, али и на јефтиној радној снази Централне, Источне и Југоисточне Европе – укључујући и Србију – која је немачкој индустрији испоручивала јефтине делове.
Токови снабдевања руским енергентима сада су пресечени. Немачка роба изгубила је борбу за конкурентност на великом кинеском тржишту, док кинески произвођачи и на светском нивоу потискују немачке у гранама у којима су ови традиционално били доминантни, попут машиноградње. Битка је изгубљена и на америчком тржишту, јер су САД царинама затвориле врата европским производима. Пад глобалне потражње, уз високе каматне стопе, ставља велики притисак на немачку индустрију, што доводи до стагнације која се прелива и на друге делове Европе увезане у немачке ланце снабдевања.
Имајући у виду да је Немачка највећи спољнотрговински партнер Србије, за наше друштво ова криза није апстракција. Успоравање немачке индустрије, нарочито аутомобилске, смањује наруџбине постојећим фабрикама у Србији које производе компоненте, обара извоз и производњу. Успорен је и прилив нових инвестиција, а све то је последица деценија лоше индустријске политике која је нашу привреду учинила зависном и крхком, без трансфера технологије и могућности аутономног развоја.
Друга негативна последица кризе јесте смањен прилив дознака. Годишње у Србију стигне око 5 милијарди евра, а четвртина овог новца долази управо из Немачке. Рецесија и пад активности у секторима попут грађевинарства, као и озбиљно поскупљење трошкова живота, погађају запосленост и зараде радника из Србије у Немачкој, а тиме и домаћу потрошњу која на тим дознакама у значајној мери почива.
Конзервативни резови и „математика“ Фридриха Мерца
Политички одговори конзервативаца (ЦДУ) који предводе актуелну владу крећу се у већ устаљеном оквиру мера штедње, резова у јавној потрошњи на рачун најсиромашнијих, али и повећања улагања у наоружавање. Како та рачуница изгледа у пракси показао је канцелар Фридрих Мерц средином маја. На конгресу Савеза немачких синдиката (ДГБ) извиждан је док је бранио резове у здравственом и пензионом систему. Том приликом је говорио о губитку више од 100.000 индустријских радних места годишње и поручио синдикалним представницима да се земља „просто није модернизовала“ и да иза мера које планира да спроведе не стоји „злоба“, већ „демографија и математика“.
Мерцова интерпретација остаје у оквирима који не виде да је проблем у привредном моделу. Проблем су, испада, сами људи који су виђени као трошак: раде недовољно и живе предуго. „Демографија“ постаје алиби којим се политичка одлука о томе ко сноси терет кризе представља као неутрална, практично природна нужност. Решење које Мерц нуди прелама се преко леђа оних који раде, штитећи профите немачких корпорација. Питање колико је за тренутно стање крива и сама Мерцова партија, која је у последње четири деценије готово тридесет година предводила немачку владу, остаје, наравно, прећутано.
Логика заштите интереса капитала видљива је и у судбини немачког Закона о дужној пажњи у ланцима снабдевања. На снази од 2023. године, тај закон је први пут увео одговорност немачких компанија за поштовање људских права и радних и еколошких стандарда дуж њихових ланаца снабдевања, дакле, и изван граница Немачке, тамо где се налазе јефтини ресурси и јефтин рад – између осталог и српских радника и радница. Суштина самог закона брзо је поткопана. Под изговором да „преоптерећује привреду“ и „угрожава конкурентност немачких компанија“, обавеза извештавања и контроле укинута је већ 2025. године. Чим је одговорност према радницима и радницама на периферији светског капитализма запретила да смањи профитне стопе немачких компанија, ритуално је жртвована.
Све у свему, конзервативци кризу признају. Проблем је што њен терет покушавају да пребаце на радништво, како Немачке, тако и њене економске периферије.
Шта нуде други политички актери у Немачкој? Два одговора се издвајају као супротни полови.
Идентитетски одговори на структурне проблеме
Крајња десница, оличена у Алтернативи за Немачку (АфД), друштвено незадовољство изазвано кризом преусмерава на политику миграција и концепте попут „ремиграције“, еуфемизма за масовно и присилно протеривање милиона људи: тражилаца азила, странаца са правом боравка, па и немачких држављана мигрантског порекла који се не сматрају „довољно асимилованим“. Овакав приступ могао би се назвати и директније – фашистичким.
Тај епитет поткрепљује лик и дело Бјерна Хекеа, лидера странке у покрајини Тирингији, који је правноснажно осуђен јер је свесно користио паролу „Alles für Deutschland“ (Све за Немачку), што је био и слоган нацистичке паравојне формације СА. Политика која нацију дефинише етнички, у којој припадност престаје да буде право и постаје условна привилегија која може бити одузета, има, дакле, сасвим конкретне корене.
АфД заобилази чињеницу да немачка индустрија, али и други сектори попут здравства, структурно зависе управо од увезене радне снаге. Прича о етнички прочишћеној нацији судара се са демографском и економском реалношћу земље која без досељеника не може да попуни радна места, али ни пензијске фондове који Мерцу задају главобољу. Десница, дакле, нуди идентитетски одговор на структурни проблем.
Када АфД ипак проговори о привреди, њен план је рестаураторски: повратак моторима са унутрашњим сагоревањем, изградња нових термо и нуклеарних електрана, и брзи повратак руском гасу. Другим речима, АфД не нуди излаз из исцрпљеног модела, него жељу за његовом обновом, покушај да се сат врати на тренутак пре него што је привреда закочила. У постојеће односе моћи се не дира. Иза националистичке реторике, АфД-ов програм капиталу покушава да понуди тачно оно што овај прижељкује: јефтину енергију, дерегулацију и пореске олакшице, а све праћено смањивањем права оних који раде.
Левица против стихије тржишта
На супротном полу стоји одговор који не пристаје ни на једно ни на друго – нити да се терет превали на раднике и раднице, нити да се криза покуша превазићи повратком на одумирући модел. Немачка Левица (Die Linke) полази од аргумента који јој је, парадоксално, понудила сама влада. Политика наоружавања је показала да држава, када то жели, уме у рекордном року да створи потражњу и подигне читаве гране из мртвила: државне поруџбине су за неколико месеци покренуле инвестиције које тржиште само од себе никада не би покренуло. Држава, дакле, ипак може да планира. Спор више није о томе да ли држава треба да усмерава привреду, него у ком правцу и у чију корист.
Одговор Левице је да је нужно окренути се ка ономе што друштву стварно треба. Улагање у војну производњу је улагање у „мртви лим“. Наоружање, једном кад изађе из фабрике, не оставља никакав трајни траг у привреди, не подстиче даљу производњу нити отвара одржива радна места.
Зато би јавни новац требало да буде усмерен у станоградњу, домаћу производњу лекова, обновљиву енергију, железницу, декарбонизацију индустрије и дигиталну сувереност. Механизам је исти онај који је актуелна влада демонстрирала кроз процес наоружавања: држава наступа као наручилац. Гарантујући унапред да ће откупити одређени производ – рецимо зелени челик или електричне аутобусе за јавни превоз – она ствара тржиште које новим технологијама омогућава да се развијају и да се производе у великој серији, што би без те гаранције остало прескупо и преризично за приватни капитал.
У Левици сматрају да се немачка индустрија налази пред фундаменталним структурним ломом и да се он може одиграти на два начина. Може бити препуштен тржишту, које ће гасити фабрике, отпуштати раднике и раднице и читаве регије остављати опустошеним. Ово би био „стихијски лом“. Са друге стране, могућ је и „преображај по мери“, плански вођен, са унапред осмишљеном прерасподелом радне снаге, преквалификацијама и заштитом оних које директно погађа. Шта ће од то двоје бити, не одлучује економска нужност, него однос политичких снага.
Оно што овај приступ раздваја од обичних државних субвенција, а истовремено га чини тачном супротношћу онога што нуди десница, јесте однос према капиталу који се храни јавним новцем. Левица инсистира да свака државна подршка мора бити условљена. Компанија која прима јавна средства морала би да са синдикатима склопи колективне уговоре, омогући укључивање радника и радница у процес доношења одлука и исплаћује достојанствене зараде. Она не сме да измешта производњу у земље са јефтинијом радном снагом и мора да прати зацртане еколошке циљеве и пређе на климатски неутралну производњу.
Можда најважније, компанији би било забрањено да добијени новац извуче кроз дивиденде акционарима или откуп сопствених акција. Модел за то није нов. Левица се позива на амерички CHIPS Act из 2022. године, који, поред наведених рестрикција компаније обавезује да обезбеде вртиће и бригу за децу својих радника и радница, као и да евентуалне екстрапрофите поделе са државом. Логика је једноставна: ако друштво преузима ризик финансирања, мора да учествује и у добити. Профит се враћа у производњу, уместо да се из ње извлачи.
Коначни хоризонт овог приступа Левица назива демократизацијом привреде: одлуке о томе шта се производи, како и за чије потребе не би смеле да остану у рукама уске класе власника и управљача капиталом, него да се прошире кроз радничко власништво, јавне уделе у предузећима, државне фирме у стратешким гранама и регионалне савете за трансформацију у којима седе и синдикати.
Шта све ово значи гледано из Србије?
Немачка Левица регион Централне, Источне и Југоисточне Европе препознаје као експлоатисану периферију. Ипак, алтернатива коју нуди остаје, донекле и разумљиво, усредсређена на Немачку. Креирати стратегију за периферију није и не може бити посао немачке Левице. Са друге стране, „структурни лом“ пред којим се налази немачка привреда, парадоксално, ствара прилике и за овај регион.
Како се ланци снабдевања скраћују и преусмеравају са Кине ка рубу Европе, у регион може да притекне више инвестиција него раније. Привлачење страног капитала само по себи није неупитан циљ. Али ако већ остаје важан инструмент развојне политике, онда је пресудно питање под којим условима.
Немачка десница ће се трудити да одржи механизам извлачења вредности из јефтиних ресурса и јефтине радне снаге периферије. Са друге стране, модел који предлаже Левица отворио би простор за равноправније трансакције. Ипак, њен интернационализам садржан у захтеву за „фер ланцима снабдевања“, за односом на равноправним основама, за сарадњом са земљама које желе да очувају економску и технолошку самосталност, јесте услован, односно, претпоставља саговорника који је и сам субјект, а не тек испоручилац.
Из перспективе Србије би стратегија вредна тог имена значила да се на страни капитал примени управо она логика којом Левица жели да дисциплинује немачки: условљавање радним стандардима, трансфером технологије и уделом домаће додате вредности, као и обавезом да се овде отварају и развојни, а не само производни погони, уместо да се, као досад, нуди јефтина радна снага и урушава радно законодавство.
Док немачки конзервативци и крајња десница наш регион посматрају експлоататорски, Левица се једина појављује као могући савезник. Ни њен приступ није без противречности. Она тачно препознаје да се развој немачке привреде одвијао на рачун периферних земаља. Тиме отвара и простор за другачије деловање. Али природа система је таква да сваки напредак капиталистичке периферије вуче за собом и смањивање привилегија капиталистичког центра. Солидарност коју Левица нуди, дакле, од немачког друштва тражи да пристане на нешто што краткорочно и њега кошта, а то је политички предлог који није лако пласирати. Стога, вероватно, и не треба да чуди зашто, према последњим истраживањима, АфД има подршку 29 одсто немачких бирача, а Левица 11 одсто.
Извор: Време
