Пише: Јанис Варуфакис
Откако је почела руска инвазија на Украјину, Европа има на располагању само две опције: може наставити бескрајни рат с Русијом или јој може понудити разуман мировни и безбедносни споразум.
Европски лидери су одабрали рат. Владимира Путина су прогласили за новог Хитлера. Откако је то учињено, немогуће је замислити било какав договор с њим. Слично Доналду Трампу, који је рачунао да ће кампања шокирања и застрашивања коју је припремио за Техеран истог тренутка изазвати унутрашњи преврат или побуну и донети слом Исламске Републике, европски лидери су се понадали да ће оштре санкције у комбинацији са наоружавањем Украјине коначно срушити Путина. То се није догодило.
После четири године санкција и рата ефекти су супротни очекиваним. Руски трговински биланс је уравнотежен, индустрија која је од пропасти Совјетског Савеза била успавана успешно је ревитализована, компаније у страном власништву предате су у руке руским олигарсима, а њихови профити данас остају у Русији. Показало се да су санкције и доктрина војног кејнзијанизма заправо учврстиле Путинову владавину. Истовремено, и поред импресивног отпора на ратишту, украјинска економија је све слабија, а Европа остаје заробљена у геостратешком ребусу који је сама створила. Сада је заслугом Израела и Сједињених Држава додатно оптерећена новом нафтном кризом.
Без стратегије за победу у рату и без интересовања за мир, европски лидери цеде све оскудније изворе финансирања да би још мало продужили рат, у узалудној нади да ће се догодити неко чудо и решити проблем одсуства стратегије или да ће им бар мандати истећи пре него што лудост њиховог приступа постане очигледна целом свету. Рат се наставља, на украјинским пољима смрти гомилају се жртве, а европске економије засноване на социјалним давањима крваре.
Будући да је стратешки пораз Европе готово известан, преостају само два начина да се проблем реши. Један је да председник Трамп стави на сто нови мировни план и примора председника Зеленског и Европску унију да га прихвате, под претњом да ће у противном Сједињене Државе обуставити достављање обавештајних података и испоруке оружја које Европа прослеђује Украјини. Исцрпљени енергетском кризом, фискално оптерећени и неспособни да подршку Украјини одрже на садашњем нивоу, немачки, италијански и француски политичари ће морати да пристану. За Украјину ће то бити велико разочарење и чин издаје. Брука ће бити потпуна када руски природни гас поново потече у Немачку, Италију и остатак Европске уније кроз цевоводе који су сада делом у америчком власништву. Вашингтон ће, наравно, узимати део профита, а Европска унија ће сама сносити трошкове обнове Украјине.
Друга могућност, у случају да Доналд Трамп до краја мандата остане преокупиран суманутим ратом с Ираном, још је мање привлачна. Руска ратна машинерија, ојачана неочекиваним приходима после скока цена нафте и гаса, полако и болно ће заузимати парче по парче Донбаса, гутајући људске животе са немилосрдном механичком прецизношћу, до тренутка који ће одабрати лично Владимир Путин да прогласи победу и објави једнострани прекид ватре. Тог тренутка ће се распршити сви адути на које је Европска унија још могла да рачуна у процесу обликовања мировне и безбедносне агенде за своје окружење.
Шта би се догодило ако би Европа одустала од бескрајног рата и определила се за другу опцију, ону коју још није испробала? Шта би било ако би Русији понудила разуман мировни и безбедносни споразум који надилази проблем заустављања рата у Украјини? Чим неко помене такву могућност чују се повици издаја, а предлагач се оптужује за подилажење новом Хитлеру и ширење пропаганде коју сервира Кремљ. То је природна реакција после почетног опредељења за бескрајни рат. Али такво опредељење, као што смо видели, неизбежно води до горке издаје Украјине и тужног исхода за Европу.
Да бисмо замислили алтернативну опцију која укључује европски предлог мировног и безбедносног споразума, потребно је испунити три услова. Прво, морамо се ослободити заблуде да споразум никако не сме садржати ништа што Путин може приказати као победу. Сваки пакт, споразум, договор или слично мора свакој од укључених страна понудити нешто што ће се бирачима представити као значајан добитак. Постоји ли нешто што би Путин могао да прикаже својим сународницима као добитак вредан жртава поднетих у овом ужасном рату? Такође, да ли су Европа и Украјина способне да то нешто прихвате и поднесу? Верујем да постоји. На пример, шта ако би Русија добила право – баш као што Сједињене Државе имају право да кажу одлучно „Не“ ако Мексику падне на памет да распоређује кинеске ракете око Тихуане – да захтева да се НАТО не шири на Грузију и Украјину, као што захтева већ три деценије? Таква одредба у предлогу европског мировног и безбедносног споразума којом се уважавају руски страхови, не само да није превисока цена за мир, него је то елемент на коме би Европа и сама требало да инсистира, с обзиром на опасне тензије које су неизбежне у случају сукоба руских и НАТО снага у послератној Украјини или Грузији.
Други предуслов је одбацивање идеје да споразум мора нужно укључивати распоређивање англо-европских снага „коалиције вољних“, то јест британских, немачких и француских војника дуж линије раздвајања која буде установљена, да би се тамо гледали с руским колегама преко нишана. Инсистирање на томе значило би да Европа заправо и не покушава да оствари истински детант, јер не верује да је то могуће. Тако су урадиле Сједињене Државе на Корејском полуострву када су оставиле огромну, утврђену и нуклеарним оружјем опремљену војску да чува недодирљиву линију раздвајања. Европа нити може нити треба да ради било шта слично у Украјини. Највише што Стармерова „коалиција вољних“ може да понуди је климава војна испостава чија би судбина била слична судбини плавих шлемова у јужном Либану. Довољно је неколико тренутака прибраности да схватимо да заиста функционалан мировни и безбедносни споразум мора укључивати потпуну демилитаризацију спорне територије и непосредног окружења. То подразумева оживљавање духа детанта и разумевање да Европа мора пружити безбедносне гаранције обема странама, и Украјини и Русији.
Коначно, трећи предуслов је спремност да се креативно приступа проблему суверенитета и управљања спорним територијама, јер једино тако можемо спречити настајање непробојних линија раздвајања какве је Британска империја оставила за собом у Индији, Палестини, на Кипру и у Ирској да тамо генеришу бескрајне сукобе. Споразум склопљен у Ирској на Велики петак, узоран покушај одустајања од логике строгих подела и вестфалског модела суверенитета, одличан је модел за организацију управљања Донбасом и другим спорним областима по окончању непријатељстава, кроз свеобухватан мировни и безбедносни споразум.
Пошто смо установили претходне услове за одбацивање опције бескрајног рата у корист опције предлагања мировног и безбедносног аранжмана, пре него што се окренемо могућим елементима једног таквог предлога, веома је важно да обновимо канале комуникације са руским друштвом. Политика Европске уније да мрко гледа па и санкционише свакога ко покушава да одржи отворене канале комуникације са руским цивилним друштвом веома је контрапродуктивна. Зато сам прихватио позив да наступим на инвестиционој конференцији у Москви, на скупу на коме није било представника владајућих структура, а бројну публику су чинили инвеститори, технолошки лидери, студенти и новинари. Ако желимо да обновимо канале комуникације, то је публика каква нам је потребна.
Моја посета Москви није пала с неба. У априлу 2022, два месеца после почетка рата, покрет у чијем сам оснивању учествовао, ДиЕМ25 (Покрет за демократију у Европи 2025), објавио је предлог решења у пет тачака који сам касније и сам промовисао, што је затим довело до усвајања Атинске декларације Прогресивне интернационале која је позивала на решавање украјинске трагедије у ширем контексту новог покрета несврставања. То је предисторија моје недавне посете Москви. Наравно, то што је у Москву слетео један бивши министар финансија, који је пре десетак година доживео спектакуларан неуспех у покушају да утиче на курс Европе, није никакав велики пробој, бар не по себи. Али та посета показује како Европљани могу покушати да поправе односе са руским цивилним друштвом.
Предлог обухватног европског мировног и безбедносног споразума који сам изложио у Москви садржи шест тачака.
Прво, Украјина у 21. веку треба да постане оно што је Аустрија била за време Хладног рата: неутрална, али наоружана европска земља, с територијалним интегритетом и политичким суверенитетом који заједнички гарантују све европске земље, плус Русија, под покровитељством и у складу с Повељом Уједињених нација.
Друго, потписници споразума треба да се сагласе о постепеном уклањању одређених категорија наоружања из Европе (укључујући нуклеарно и хемијско оружје и беспилотне АИ летелице). У контексту планиране деескалације, руске и украјинске трупе треба да се потпуно повуку на 300 километара удаљености од договорене линије разграничења.
Треће, свим ратним избеглицама треба дати право да се врате тамо где су живели пре 2014, а све укључене стране се морају обавезати да им у томе и практично помогну.
Четврто, Донбас и друге спорне територије под руском контролом морају се демилитаризовати да би се на њима успоставила управа према моделу усвојеном за Северну Ирску Споразумом од Великог петка. Баш као што је Лондон формално задржао суверенитет, мада га у пракси дели с Даблином, а две локалне заједнице деле власт на равне части у сваком управном телу (од органа локалне самоуправе до Стормонта), идеја је да суверенитет оних подручја која су припала Русији формално остане у рукама Русије, с тим што ће се гарантовати пуна слобода кретања унутар и изван таквих региона, а у свакој општини и свакој области управљање ће се организовати у складу с начелом једнаке заступљености говорника руског и украјинског језика. Свако ко тврди да је то немогуће треба да се сети да је не тако давно било једнако немогуће замислити да представници Шин Фејна и алстерски унионисти заједно врше власт у Северној Ирској.
Пето, Европска унија мора одмрзнути руску имовину и укинути санкције. Руска енергија ће поново потећи у Европу, а део прихода ће се издвајати у фонд за обнову Украјине.
Шесто, по узору на јужноафричку Комисију за истину и помирење, основану после укидања апартхејда да би се дао глас жртвама и саслушала супротна страна, Уједињене нације ће формирати сличну комисију предвођену судијама с искуством у области ресторативне правде у Јужној Африци и другим земљама.
У свету којим се шире ратни сукоби и јача страх од избијања нових ратова, међународне мировне иницијативе су важније него икада. Вероватно највећа препрека на путу свеобухватног европског мировног и безбедносног споразума јесте наша неспособност да га замислимо. Изложени предлог од шест тачака треба да послужи као пример како се та препрека може превазићи и да понуди конкретне кораке које Европа треба да предузме да би превазишла застој и пружила себи прилику да поново постане релевантна.
Многи ће се запитати: а како ће руска влада и посебно Владимир Путин реаговати на наш предлог? То нико неће знати док се предлог не нађе на столу, али моја искуства из недавне посете Москви показују да је руско цивилно друштво спремно, не само да га дочека с ентузијазмом, него и да изврши притисак на своју владу да га озбиљно размотри. Људи које сам сретао желели би да се поново повежу са западом, али одбијају их сигнали који показују да би лидери Европске уније изгледа највише волели да виде Русију поцепану центрифугалним силама. Али руско јавно мњење је спремно за улазак у плодотворан дијалог на основу једног оваквог предлога – и противници и присталице Путинове власти.
Коначно, многи руски технократи, студенти и новинари које сам сретао у Москви нагласили су да постоји још један разлог за њихову отвореност према овом конкретном предлогу: разлог је то што иза њега стоји човек чија су виђења рата у Украјини пре четири године („Подржавам Украјину, али не и НАТО експанзију“) једнако жестоко нападали Путинови обожаваоци и НАТО промотери. То делимично објашњава веселу клупску атмосферу по завршетку презентације, којој сам се са задовољством и ја препустио. Да бисмо поправили штету и изборили се за мир морамо бити спремни на много разноврсних, малих, људских корака.
Извор: Пешчаник
