Пише: Јанис Варуфакис
Помогла ми је плава кошуља коју сам добио на поклон од женине сестре. Читав догађај ме је подсетио на Јакова Петровича Гољаткина, скромног бирократу из новеле Фјодора Достојевског „Двојник“, узнемирујуће студије поцепане личности унутар огромног, безличног феудалног система.
Све је почело поруком цењеног колеге који ми је честитао на наступу поводом неке геополитичке теме. Када сам кликнуо на приложени линк да се присетим шта сам то причао, забринуо сам се за своје памћење. Нисам могао да се сетим кад сам снимио тај видео. После неколико минута знао сам да нешто није у реду. Не због онога што сам говорио, већ зато што сам на снимку седео за својим канцеларијским столом у Атини у плавој кошуљи коју никада нисам носио ван своје куће на острву. Видео је заправо приказивао мог „deepfake АИ“ двојника.1
Од тада се по друштвеним мрежама шире на стотине таквих видео снимака са мојим лицем и синтетизованим гласом. И овог викенда је искочио нови видео који приказује дипфејк мене како причам измишљотине о пучу у Венецуели. Моји АИ двојници држе предавања, говоре ствари које бих можда и ја рекао, али и оно што никада не бих изговорио. Понекад су пуни гнева или држе помпезне проповеди. Некад су очигледно лажни, а некад узнемирујуће убедљиви. Познаници ме питају: „Јанисе, да ли је могуће да си то рекао?“ Противници деле ове снимке као доказ да сам идиот. Најгоре је када кажу да су моји двојници боље артикулисани и убедљивији од мене. Нашао сам се у бизарној позицији посматрача сопствене дигиталне марионете, фантома у технофеудалној машини за коју одавно тврдим да није само покварена, већ управо пројектована да нас пороби.
Моја прва реакција је била да пишем Гуглу, Мети и осталима са захтевом да уклоне све такве снимке. Бесно сам попуњавао формуларе како би се бар неки од тих налога и снимака уклонили, само да би се поново појавили на другом месту. После неколико дана сам одустао: шта год чинио, колико год времена трошио на убеђивање са великим технолошким компанијама, моји АИ двојници поново ничу као Хидрине одсечене главе.
Смирио сам се и почео да анализирам. Зар нисам баш ја тврдио да су велике технолошке компаније дигитализовале капитализам и да предводе велику трансформацију тржишта у феуде у облаку, а профит у рентирање облака? Зар моји АИ двојници нису савршена потврда да је, у овој технофеудалној стварности, либерални појединац начисто мртав?
Помирен са делимичним губитком власништва над самим собом, потражио сам утеху у рационализацији дипфејка као коначног чина феудалног затварања, доказа да у технофеудализму не поседујемо ништа – ни податке које стварамо својим (дигиталним) радом, ни мреже наших друштвених веза, па ни наш аудиовизуелни идентитет. Наши нови господари нас виде као подстанаре на својим поседима у облаку, андроиде чији лик могу да присвоје по вољи да би ширили конфузију, замућивали разговор и гушили аутентичну критику наменски синтетизованом какофонијом.
А онда сам се сетио једне ведрије идеје из античке Грчке. Шта ако су моји АИ двојници весници изегорије (ἰσηγορία), принципа светлог, обећавајућег и одсутног, баш као и права демократија? Затражио сам од разних верзија АИ чет-ботова да дефинишу овај појам и редом су га погрешно тумачили као једнакост у говору, или право да се буде саслушан, или слободу обраћања на скупу. Али то није оно што су стари Атињани имали на уму. За њих је изегорија била сушта супротност данашњој „слободи говора“, коју би одбацили као апстрактно право да се виче у празно. За Атињане, то је значило право да се ваши ставови озбиљно процењују, на основу чињеница, независно од тога ко сте или како сте их вешто формулисали.
Могу ли АИ дипфејкови да спасу изегорију из канџи наше технофеудалне дистопије? Када схватимо да је немогуће проверити снимак који се дели по мрежама, хоћемо ли бити принуђени да процењујемо вредност онога што је речено, а не онога ко то изговара? Док су уништавале аутентичност, да ли су велике технолошке компаније случајно дале шансу изегорији? Ова питања нуде трачак наде.
То је нада да се баук демократије можда и даље надвија над нашим главама, само ако се усудимо да погледамо горе, да се укључимо у спор, тежак, демократски посао који је алгоритамски садржај требало да уништи: критичку процену ставова и аргумената који нам се упућују. Нажалост, ова нада, мада опипљива, није довољна све док наши технофеудални господари имају две колосалне, асиметричне предности.
Прво, они поседују саму агору – сервере, селекцију објава, алгоритамска средства комуникације. Они свој говор могу да означе дигиталним печатом аутентичности, док наш даве у мочвари сумње и буке. Резултат? Не изегорија, већ дигитално божанско право у ком је истина патентирано својство моћи.
Друго, што је много лукавије, нису им потребни дипфејкови да би владали. Њихова идеологија је уграђена у машину: моћ извлачења вишка вредности од пролетера повезаних са облаком преко разних дигиталних уређаја, логика екстракције ренте из облака од вазалских капиталиста на њиховим платформама, тиранија вредности за акционаре, њихов неизбежни успех у приватизацији новца.
Дакле, наш задатак није да мољакамо господаре да верификују садржај. Наш задатак је политички. Морамо социјализовати капитал у облаку, свемоћну нову силу која трансформише друштво и уништава све што хуманизам чини замисливим.
До тада, пустимо наше дигиталне двојнике нек причају. Можда ће толико загушити спектакл да коначно престанемо да слушамо свој глас и почнемо да процењујемо аргументе на основу њихове вредности. То је можда најпарадоксалнија крхотина наде у дворани огледала. Али на овој вртешци, хватамо се за сваку сламку.
Извор: Пешчаник
