Пише: Мило Ломпар
Српски председник је претворен у свету краву националне интелигенције: неки су то прихватили 2012, неки 2015, неки 2018. године.
Они, дакле, симулирају доследност коју немају и стварају култ личности у друштву. Тај култ се одржава медијском персонализацијом власти: будући да невладина интелигенција критикује председника, али не и западне (америчке) чиниоце који га одржавају на власти, она га суштински ојачава у националном бирачком телу. То јој омогућава одсуство критике код националне интелигенције. Тако се Вучић-Брнабић режим успоставља двоструком корупцијом, па се јавља утисак да са њом српска култура затвара круг и понавља пређашње историјско кретање у другим условима.
Јер, није довољно нешто знати; неопходно је и понашати се у складу са тим знањем. Они који се тако понашају трпе последице на које огромна већина националних интелектуалаца није спремна. И тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста полуинтелектуалца. У Духу самопорицања сам га описао као неког ко има психологију марвеног трговца: кило-за-кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектуалац – бележи Слободан Јовановић – је рекао: „Ко би се одмакао од пуног чанка.“ Национални интелектуалац био би неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа, долази у сукоб са општим кретањем.
Јер, самим својим постојањем показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, медијима, генерацијским договорима, аривистичким поколењима, никако не чине. Он и нехотично показује у чему је смисао Дисовог стиха: „Мрачне душе назваше се патриоти.“ Док левичарски интелектуалац има упориште у левичарској парадигми јавног живота, док грађански интелектуалац има упориште у грађанској парадигми јавне свести, истински национални интелектуалац нема упоришта. Природно је да у таквој култури и нема аутентичне свести о српском становишту.
Распоређивање утицаја унутар онога што се представља као национална интелигенција не иде линијом вредности него линијом племенских, братственичких, генерацијских или интересних подударања људи који декларативно исказују националну политичку оријентацију. Отуд јавно форсирање човека подобног властима под изговором да бринемо за националне интересе. Отуд занемаривање вредности које очитују људи националне оријентације који критикују власт. Отуд намерно спречавање сваке могућности да националну оријентацију представљају људи који су не само бољи него и одлучнији у противљењу властима од човека подобног властима. Тако се показује да брига за националне интересе постаје фасада бриге за подобност властима.
И тако је наступио простор за пригрљивање агента-провокатора као борца за националну ствар: својом конвертитском природом, он је идеални алиби за конвертитско кретање националних интелектуалаца. Као што он – створивши националну симулацију – остаје део невладине структуре мишљења, од које је потекао, јер подржава власт која води у том правцу, тако и они – следећи такву власт – постепено постају део делотворног симулакрума Вучић-Брнабић режима. Прихвативши њега, прихватили су себе. Брига за националне интересе претвара се тако у бригу за нашу интересну, братственичку, генерацијску или трговачку групацију. Она поприма облике саможивог одржања упркос свести о очигледној пропасти и издаји. Јер, нема неопозиве издаје док људи националне оријентације не издају.
Немогуће је променити овакво стање, које проистиче и из усађеног менталитетског склопа, из културног наслеђа које по дефиницији привилегује власт, јер нема арбитра који би споља успоставио вертикалу циљева, приоритета и вредности. Код секуларног свештенства такав арбитар постоји: то је западни (амерички) чинилац који распоређује подручја утицаја и домете. Није тешко погодити зашто је њихов учинак неупоредиво већи од учинка националне интелигенције. Јер, они имају програм када дођу на власт, док национална интелигенција када дође близу власти има на уму само подобност властима. Све културне установе су пуне тобожњих родољуба, који се боре – као у катама – са замишљеним противником, јер не смеју да се замере властима. Отуд су најхрабрији у вицевима које препричавају у поузданом друштву. Јер, шта ако се чанак макар мало испразни?
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
Као заклон пред садржајима западне (америчке) политике, појављују се пропагандни облици националних самопрепознавања: српски председник неистинито и гротескно тврди како је он изградио храм Светог Саве, јер је власт новчано помогла његово довршење, да је подигао споменик Стефану Немањи, да је за време његовог мандата снимљен филм „Дара из Јасеновца“, да је усвојен Закон о заштити ћирилице и српског писма. Какви су то елементи националне политике? Он је очигледно опијен дугогодишњим останком на власти који сматра за успех. А „уколико лажов има више успеха, утолико је вероватније да ће постати жртва својих сопствених измишљотина“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици). То су, пре свега, манипулативни облици понашања у јавности. Њихов збирни моменат је да се оно што је нормално у једној политици показује као нешто изузетно. Тај трик се раскрива када зађемо у појединости. Који циљ је положен у снимање филма о Јасеновцу, ако понашање Музеја геноцида, којим управља власт, иде у сусрет науму хрватске политике да релативизује број побијених у Јасеновцу?
У вековном историјском кретању на размеђи два света, православног и католичког, два царства, османског и хабзбуршког, нема ничега што би се у нашој историји могло упоредити са збивањима чији је симбол Јасеновац. Премда су убиства невиног српског света била распрострта на разним тачкама злочиначке творевине која се звала Независна Држава Хрватска, симболички је њихово збирно место обележавао концентрациони логор Јасеновац. У комунистичкој Југославији, због живих учесника рата, он је у извесном смислу означен: историјским монографијама и споменичким комплексом. Но, услед политичке идеологије која је свој угаони камен имала у идеји о великосрпској хегемонији као разлогу неуспеха Краљевине Југославије и као доказу српске кривице, циљано је пропуштено да се сачува сам изглед концентрационог логора, као што је учињено са нацистичким логорима, да се спроведе поступак денацификације хрватске јавне свести и да се у југословенској култури – методама масовне медијске и вишедеценијске пропаганде – означи једно непролазно место сећења.
У српској колективној свести, пропусти су имали још фаталнији садржај: није освешћено да је геноцид – који симболизује Јасеновац – нови моменат српског културног обрасца, настао у XX веку; није опажено да је минимализовање и прекодирање историјског садржаја у комунистичким образложењима историјских догађаја у Другом светском рату превасходни облик политичке инструментализације; није препознато да је усташка држава била један од садржаја – никако једини – магистралног кретања хрватске политике: и њеног секуларног вида, код Старчевића и Радића и Крлеже, и њеног клерикалног вида, код Штросмајера, Франка и Степинца. Историјски биланс комунизма у нас има свој неизбрисиви печат у идеолошком кривотворењу геноцида чији је симбол – никако и једини садржај – Јасеновац. Отуд на страшном суду историје нема олакшавајућих околности за српске комунисте.
Темељни је интерес хрватске културне политике да се – у новим околностима, насталим по распаду титоистичке Југославије – умањи и претумачи значење Јасеновца. То је у складу са епохалним кретањем: у бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања.
Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине ИИ, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?
Код нас су, пак, веома снажна настојања да се – пошто је европска агенда доживела неутрализацију са европских адреса – српска политика уклопи у неки регионални конгломерат. Тај конгломерат треба да има улогу неутрализатора разумне, компромисне, опрезне, смотрене, али аутентично српске политике, чији највећи спектар могућности се управо налази у културном подручју. Без унутрашњег (српског) онемогућавања такве политике, свако спољашње настојање (хрватско, албанско, црногорско) суочава се са великим тешкоћама на два плана: у подручју историјских чињеница и у деловању сопствених пропагандних погона.
У том подручју ситуирано је релативизовање културних и симболичких значења Јасеновца. Да би то било могуће, претходно се мора минимализовати историјски садржај геноцида чији је симбол – а никако садржај – Јасеновац. Савршено је јасно да када се унутар српске јавне свести тај процес оконча, неминовно следи поновна хрватска релативизација оног садржаја који је наизглед прихваћен. И тако све до поништења сваког обавезујућег значења у култури сећања.
Када је реч о истрајним настојањима хрватске културне политике да минимализује поимање геноцида у српској култури, ваља указати на њихову везу са идеологијом културне супериорности. То је карактеристично западно (америчко) понашање: зато што успостављамо сопствену културну супериорност у односу на одабрани циљ, лишени смо обавеза у свом понашању, па су свака превара и злочин унапред одобрени. Други моменат овог предразумевања иде према унутрашњој структури колективне свести: услед оглашене културне супериорности, не треба да нас мучи проблем савести ни у једном виду, јер нас она унапред ослобађа сваке кривице. Но, тај механизам постоји на диференциран начин. У међусобним разрачунавањима западних сила, он делује са истом снагом, па су у Првом светском рату Британци Немце проглашавали Хунима, као што су Русе – у одређеним приликама – проглашавали Азијатима. У складу са тим механизмом јавне свести, хрватска политика обезбеђује рационализацију геноцида над српским народом, као и необликовање свести о сопственој кривици и одговорности због геноцида.
М. Ломпар: Емигрант је “шахом” натерао отаџбину да га призна (Фељтон, шах и књижевност; 3. дио)
Поново се показује да историографија није – као што никад није ни била, као што то није ниједна духовна наука – политички неутрална дисциплина. Наноси идеолошких и политичких предубеђења, садржаји времена у којем живи, неуклоњиво натапају свест историчара, као што друштвени налог остварује спољашњи притисак на њихово разумевање прошлости. (То, наравно, не значи да су сви резултати историјске науке – као и других духовних наука – истоветно засновани и мотивисани, и истоветних домета, већ да је неопходно пажљиво издвајање елемената који их чине.) Отуд је политички смисао садашњих историографских расправа у вези са Јасеновцем у сагласности са основним кретањем хрватске културне политике, у сагласности са непостојањем јавне свести о значењима Јасеновца и у сагласности са регионалним настојањима садашње владајуће политике.
Ако осмотримо сазнање о доношењу закона о ћирилици, суочавамо се са истином да се ништа од његових уредби није применило. Јер, сам закон није спроводив. Проглашен је закон који у суштини не може да се спроведе. Зашто? Зато што нема воље да се спроводи. Он се доноси да би послужио манипулативним циљевима. Јер, ако се буде спроводио, изазваће озбиљне сукобе са невладином интелигенцијом као заточником доминације латинице у нашој средини. То значи да се националне ствари претварају у неку врсту бижутерије, док се садржаји другосрбијанске политике спроводе систематски и дубоко унутар целокупног друштва.
И тако је национална политика укљештена између недоследног и срамног понашања националне интелигенције и власти која настоји да успостави одржив однос и са западним (америчким) захтевима и са расположењима сопствених бирача. То је пропагандно осмишљена политика која стално играјући на два колосека у ствари истрајно збуњује људе. Она омогућава игру неистинитих садржаја који се наводно налазе у равнотежи. Отуд ставља у дејство онолико националног и симболичког капитала колико јој омогућава да спроводи политику делотворног симулакрума. То значи да је национална политика доживела унутрашњи крах, јер она уопште не постоји као усвојени и стандардизовани начин мишљења и делања. Уместо ње, постоје само декоративни (споменици и мурали), фолклорни (песме и игре) и навијачки (слогани и пароле) супститути националног понашања. Отуд нема никакве националне политике код нас.
Уместо ње, појављује се заклињање у руску политику код националне интелигенције и оптуживање због руске политике код невладине интелигенције. Руска политика игра, дакле, видну улогу у рингишпилу симулакрума који пролазе јавном свешћу. Отуд се развила оптужба да сам рускоколонаш. Била је вођена тренутним политичким потребама и неупућена у моје списе. У Духу самопорицања могу се наћи прецизни показатељи свих мена руске политике према српском народу у дугом трајању, као и експлицитна критика појединих поступака руског председника (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 357-358). У неким изјавама, она је почивала на свести о мањку демократског капацитета руске државе. То није сметало мојим критичарима да лажно тврде како нигде и никад нисам критиковао стање демократије у Русији. Колико су они загубљени у одајама колонијалног ума, види се по томе што им није пало на памет да човек своју посвећеност демократским вредностима не доказује тако што критикује стање демократије негде у свету, него тамо где живи: лако је бити демократа тако што се критикује стање демократије у Русији или Кини, јер то човека ништа не кошта. Већ је знатно теже – за представнике невладине (колонијалне) интелигенције – да се критикује видно сужавање демократског простора у западним друштвима. Јер, то угрожава њихов клијентилистички однос са западним (америчким) адресама. Најтеже је, наравно, бити демократа на начин да се критикује сужавање демократског простора под влашћу Вучић-Брнабић режима, јер то има својих практичних последица: у непосредном окружењу.
Но, сва критика мог русофилства долази због прецизног указивања на околност да западне (америчке) силе подржавају сузбијање и манипулисање демократијом у Вучић-Брнабић режиму, јер им ауторитарни карактер тог режима обезбеђује несметани проток утицаја и интереса. Мада утемељено на историјском искуству и документовано сведочењима Стојана Новаковића, спорно је моје опредељење као рационалног русофила и, посебно, моја интерпретација српског становишта као становишта које по дефиницији не може бити антируско (Мило Ломпар, Слобода и истина, 208). У ком мисаоном кошмару се може казати, као што пише ренегатски најамник, да је такво одређење српског становишта – западњачко?
Сама руска политика не охрабрује у нашем времену. Она је направила велике грешке у последње две деценије. Њена процена да ће Европска унија, поглавито Немачка, доживети еманципацију од америчког утицаја, показала се – избијањем рата у Украјини – потпуно погрешном. И у мањим сегментима дошло је до сличних исхода: прећутна и ефективна подршка подгоричком режиму у часу одвајања Црне Горе од Србије – 2006. године – била је стратешки погрешна, јер је новостворена држава – без референдумског изјашњавања људи и потпуно недемократски – завршила у НАТО-у. Тако се – 2023. године – препознаје стање у Јерменији. Њена процена да у Србији ваља имати комуникацију само са представницима Вучић-Брнабић режима, да има смисла одликовати српског председника орденом Александра Невског, опасно се приближава тренутку када би се могло казати да је тај режим учинио земљу апсолутним зависником од западних (америчких) структура. У извесном смислу, руски режим је заточеник својих погрешних процена: ако би исказао своје незадовољство политиком српског председника, која продаје оружје Украјини, гласа против руских интереса у међународним организацијама, требало би одговорити на питање – ко је одлучио да он добије највише руско одликовање као политички улог? Тај би морао бити крив. У политичком подтексту се, можда, налази њихова свест да не могу много више ни учинити. У историјском подтексту би се, отуд, могла конструисати представа да су наша земља и наш народ на периферији њиховог утицаја и моћи: Велику Бугарску су – Санстефанским уговором (1878) – макар покушали да створе, Велику Србију никад нису ни покушали. Не треба заборавити ни традицију совјетске политике која има својих засада и у садашњој руској политици: совјетска политика је – током читавог XX века – доследно била против српских интереса.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Национална интелигенција не дозвољава било какву сумњу у руску политику, јер не дозвољава сумњу у делотворност своје везе са Вучић-Брнабић режимом, који управља њеним присуством у руским медијима код нас. Невладина интелигенција не дозвољава било какву сумњу у западну (америчку) политику, јер не дозвољава слабљење свог утицаја унутар административне, безбедносне и привредне структуре Вучић-Брнабић режима. Шта овакво политичко кретање показује? Да не постоји раст српске културе: она се врти у погрешном кругу.
Јер, ако осмотримо ствари у вековном трајању, уочавамо чвор наше историјске судбине као судбине најзападнијег православног народа. Немачка политика је доследно антисрпска, без обзира да ли је царска, нацистичка или демократска. То је историјски вектор. Као таква, она условљава да се окренемо англосаксонској политици, која је увек спремна да нас употреби против немачких или руских утицаја. И као царска, нама идеолошки (славенофилски) ближа, и као совјетска, нама идеолошки (комунистички) даља, руска политика је – на подручју Балкана – у бити компромисна. Наша неподударност са њом проистиче из разилажења српске бескомпромисности у борби за слободу и руске компромисности у односима који се успостављају на Балкану. Као да је ова неподударност историјски вектор. То значи да је руска политика спремна да жртвује наше интересе својим погодбама са немачком политиком, као на Берлинском конгресу (1878) и у Анексионој кризи (1908), или погодбама са англосаксонским светом, као код стварања Титове Југославије (1945) или при њеном распаду (1992).
Отуд би главни одговор наше политике требало да буде везан за обликовање културне подлоге која би спречавала одвише велико изручивање наших политичких управљача страним утицајима или умањивала размере наметнутих политичких ограничења. Она би обликовала дуготрајне и разрађене облике националног отпора у различитим подручјима друштва. То тражи човеково уверење у право националне културе да постоји у различитим облицима и јачинама, установе у којима се свест о овом праву истрајно обнавља, људе који су спремни да важан део личних интереса и амбиција сузбију у корист опште ствари. То је дуг процес самоизграђивања за који код нас не постоји спремност нити постоји традиција на коју би се ваљало ослонити. Култура мора да има раст, као што човек мора да има раст. Ако се човек негде саплете, ако негде погреши, начини грех, ако падне у физичком и моралном смислу, он ваља да то разуме као моменат у коме се преиспитује и покушава да се у свести подигне на виши ниво себе самог.
Извор: Таблоид
