Пише: Ранко Павићевић
Те вечери последњих дана августа, Јадранка Јовановић, наша оперска дива, на незабораван начин затворила је будвански „Град театар“. Да је ријеч о једном од највећих умјетника овог поднебља, потврдио је њен наступ у Цркви Санта Марија, у Старом граду. Још у току концерта размишљао сам како никада оперском сценом није прошла тако атрактивна, борбена, крхка и фотогенична оперска дива.
Не требате се много разумјети у оперу а да је захваљујући Јадранки брзо заволите. Она вас својом музикалношћу и личношћу просто приморава да прихватите њене већ устаљене манире, да навикнете на њен метализирани, изоштрен и продоран глас. Она не само визуелно, глумачки и музички, већ и гласовно засигурно конкурише највећим оперским звијездама миланске „Скале“ или „Метрополитена“. Наступала је на свим значајнијим оперским сценама код нас и у свијету и увијек се радо враћала у своју земљу.
Вечерас, у Будви, догодила се једна несвакидашња ноћ. У царству јефтиних нота и народњака „догодила се“ класична музика. За Ваш наступ тражила се карта више. Како то оцјењујете?
То ме наравно радује, јер сам први пут певала у Будви. И мени се чини да је у порасту интересовање за класичну музику. Мислим да део одговора лежи у овој трауматичној свакодневници која нас све притиска. Људи се у тим ситуацијама окрећу неким духовним и трајним вриједностима. Јер, нека компензација мора постојати, неко испуњење наше битно осиромашене душе. У таквим околностима једина уточишта духу су религија и уметност, и то је добро.
Ви спадате у групу нових оперских примадона, јако блиских оперској публици – изгледом, наступом и цијелим тим имиџом који представља згодну комуникацију са публиком и јавношћу уопште.
Једанпут ме је један Ваш колега питао како правим тако добар имиџ. Ја прво не знам шта је имиџ, рекла сам, и нисам мислила да неко ради на томе. Ја сам једноставно ја, Ви сте Ви, и свако је оно што јесте и од тога се не може побећи. Ништа од овога што радим не радим унапред, смишљено и разрађено. Неки помаци сигурно јесу, неки помаци који долазе спонтано и природно, не само са оним што ја носим као изворно биће, већ можда и са неким временом. Очито је да време носи нешто своје и интересантно је да је у уметности све битно.
Милош Шобајић у разговору са Ранком Павићевићем: Париз није инспирација
Пут Вашег успјеха кренуо је мимо свих правила. Наиме, прво сте постали познати на позорници миланске „Скале“ и другим европским сценама, па тек потом код нас у Југославији. Да ли је Ваша каријера, као и многим познатим умјетницима, на почетку свјесно онемогућавана код нас?
Тако некако. Мој први ангажман био је за ту познату кућу, за коју сам још увек везана уговором. Пошто је познато да у „Скали“ наступају само највећи уметници, дакле, већ афирмисани уметници, мој случај је помало специфичан. Први излазак у свет био је преко „Скале“. Избегла сам ту устаљеност типа: од мањег ка већем. Мој пут је сличан путу Радмиле Бакочевић која је увек изнова, без обзира на међународну репутацију, морала да се доказује у овој средини, у којој никада није била прихваћена на начин како је то требало да буде. Она је доживела оно што и ја. Неким певачима је дат велики публицитет, често незаслужено, да би се умањио Радмилин квалитет. Мислим да је Радмила Бакочевић за читав живот снимила само две плоче, а то што ми радимо припада културној баштини овог народа. На жалост, ми пролазимо кроз овај простор готово без трага забелешке о нашем раду, а то су недопустиве ствари о којима се не води рачуна у нашој култури. На другој страни имате људе који су снимили неколико плоча, а осредњег су квалитета. Ја ипак нисам огорчена због тога. Ја сам давно схватила да имам само један задатак, а то је да служим уметности. Али, питам се шта ће бити са генерацијама које долазе. Зар сви морају ићи тежим путем. Ипак, сви смо ми дужни да служимо умјетности. Она је већа од свих нас и њој се морамо клањати. Осим тога, учествујући у умјетности, имала сам прилике да будем у друштву најбољих уметника, који су ми омогућили лепоту која се ничим не може надоместити.
Ја сам давно схватила да имам само један задатак, а то је да служим уметности. Сви смо ми дужни да служимо умјетности, јер она је већа од свих нас и њој се морамо клањати.
Без обзира на све, да ли Ваша ријеч данас има већу тежину у Вашој кући гдје радите, у односу на генерацију Ваших колегиница раније?
Свакако да. Сматрам да је то један велики помак напред, јер не сматрам да неко треба чекати да напуни педесет година да би његова ријеч имала тежину. То се све наравно не може постићи вјештачким путем. Али, ако се у неког има поверење, ако се неко процени као личност која својим радом много чини, која својим трудом и давањем енергије заслужује поштовање, онда та реч од такве једне личности има сигурно тежину.
Ви сте захваљујући свом таленту постигли много, али поред талента, можда баш захваљујући тој енергији којом особито зрачите, свакако заслужујете поштовање?
И код нас и у свету примећују у критикама баш ту енергију о којој говорите. Знате, много је талентованих, много је способних младих људи који имају фантастичне, изузетне гласове, који су добри певачи. Међутим, ипак се издвоје они који су на неки начин снажније личности, који зраче том енергијом и који су несебични у њеном давању. Ја када помислим на давање енергије, прво помислим на Марију Калас која је сваку своју представу певала као да је последња. Ако то један уметник – стваралац не поседује и дâ без остатка, немогуће је очекивати да се узврати са друге стране.
Толико љепоте на једном мјесту, а толико грозоте која нас окружује. Како се од ње браните?
Мислим да сам у целости посвећена своме послу. Заговарам тезу о раду и реду. Рад је моја одбрана од свих ових страхота које нас окружују. То је мој задатак и моја улога у животу коју је неко негде одредио и ја то поштујем и на томе истрајавам.
Судећи по Вашим наступима и путовањима по свијету, изгледа да за умјетнике попут Вас и за умјетност нема ембарга. Иако сте били у прилици, нисте напустили земљу.
Да, али је то много напорно и све су неизвеснија путовања. Рецимо, када је блокада почела, била сам у Америци у којој се веома ружно писало о нама. Тада сам осећала хладноћу и уздржаност код публике и требало ми је много труда да их опустим за аплауз. А да уметност не признаје границе говоре моји наступи које сам имала ове године у Мексику, Јапану, Шпанији, Италији, Грчкој. Што се тиче напуштања земље, могла сам то урадити кад хоћу, али нисам. Уосталом, живела сам осам месеци у Америци у време најжешће кампање против нас, када отуда нисам знала има ли хране за моје дете и било чега за бебу од три и по месеца. Мој останак није долазио у обзир. Међутим, сада се по први пут осећам оштећеном због свега што нас окружује. Не само због ратног стања около, већ због људи који више не знају за радост и смех, због речи „страшно, страшно“, која се најчешће чује. Наравно да ме све то гуши и узнемирава. Тешко је у таквим околностима бити миран и посветити се послу на најбољи начин. Везана сам за ово поднебље, али психоза која ме окружује много је тежа од свих мука које доживљавам ван њега.
Шта у овом тренутку значи бити умјетник?
То је лепо питање. Ја га доживљавам можда још више у овој кризи, као бити свој и одговарати само уметности. Јер, шта би човек радио без уметности, без минимума те хране?
Исплати ли се, у нашим условима, уложени труд у умјетност?
Нажалост, не. Из простог разлога што је код нас погрешан систем вредности. Сами знате да су код нас култура и уметност уопште на маргини. Али, како то објаснити људима да би вас схватили, кад се једва има и за хлеб, кад знамо како људи живе. Коме је у тим условима до културе. Но, боље о томе и не говорити.
Многи Вас поистовјећују са Кармен. Да ли је и Вама толико драга?
Кармен сам често певала, али то је незахвална улога. Захтева много труда, а мало нам врати. Често сам певала комичне улоге, мада је то тешко. Теже је насмејати људе него растужити. Кармен ми је ипак веома драга улога.
Лордан Зафрановић у разговору са Ранком Павићевићем: Револуцију не смијемо тумачити криво
Како је у овим неповољним временима могуће бити креативан, стварати запажене и квалитетне представе?
За добру представу осим уметника, квалитетног уметника, једне столице и стола, често није потребно ништа друго да би се осетила лепота и узвишеност уметности. Она има дар да (са оперском дивом Јадранком Јовановић у Будви, августа ’91) превазиђе сву овоземаљску беду, све проблеме и недаће. Она и једино она може да обрадује тужног, да расплаче веселог, да образује писменог.
Уметност је узвишена. Она има дар да превазиђе сву овоземаљску беду, све проблеме и недаће. Она и једино она може да обрадује тужног, да расплаче веселог, да образује неписменог.
О некој приватности, с обзиром на Вашу заузетост, тешко је говорити. Ипак, како све те обавезе усклађујете са породицом?
Све то некако функционише, али на штету мојих укућана, а то су мој син, мој муж и моја мајка. Размишљала сам да ли да одустанем од свог позива или да се сви прилагођавају мени. То јесте жртва. Јер, свака жена која покушава да усклади професију и приватни живот мора да се својски потруди да би била успешна и у једном и у другом. У овој ситуацији, мој син који има непуне две године прилагођава се мом ритму живота. Ја знам да ће то изгледати као јерес, али је тако. То посвећење уметности тражи много жртава, али ако сте у служби уметности, а јесте, онда је то мало у односу на њен крајњи домет, на лепоту коју ми омогућава. Јер, већ сам вам казала, мој хоби и моје одрицање је музика.
У Будви, августа 1991. године
Извор: РТВ Будва
