Пише: Ранко Павићевић
Академски сликар Милош Шобајић већ осамнаест година живи и ствара у Паризу. Овај велики мајстор свога заната брзо се уздигао у сами врх свјетског ликовног стваралаштва, заједно са Дадом Ђурићем, Љубом Поповићем и Владом Величковићем. Већину изложби имао је у иностранству, док су у Југославији запажена његова представљања у Галерији културног центра у Београду 1983. године, Изложбеном салону на Цетињу, Ваљевској модерној галерији и Француском културном центру у Београду.
Срели смо се у Будви гдје је почетком августа у Галерији Санта Марија отворио своју 24. самосталну изложбу слика под називом Петнаест предлога за једну слику. Интересантан назив – зар не? Зато и почињемо разговор питањем – како је настао овај циклус?
„Ради се, у ствари, о петнаест интервенција уљем на једној сериграфији. Заправо, тих петнаест сериграфија, претворио сам у петнаест различитих слика, али је увек видљив део те оригиналне слике, рађене по слици 1789, по мотивима из француске револуције.“
Ви сте одмах након ликовне академије у Београду одлучили да одете у Париз, како сте то својевремено казали, са једним кофером и десет слика.
„Париз је био центар. Београд је био мала средина и сматрао сам да морам обавезно да одем, да покажем моје слике у неком већем центру, а Париз је био једини у то доба подешан за такву авантуру.“
Када размишљам о Паризу, о броју сликара који тамо живе, чини ми се да се са правом поставља питање: да ли је Париз за умјетнике подстицајни центар, мјера културе, или нешто друго?
„Париз је пре свега центар у којем се акумулира много галерија, са пуно пара, са пуно посла. То је огроман посао. Не мој. Ја радим мој атељејски посао од једанаест ујутро до девет увече. Међутим, цела та инфраструктура која се бави тим сликама је огроман бизнис који је концентрисан у Паризу и због тога сви тамо трче. Париз није инспирација. То је један тежак ринг. За мене је Париз тежак град који видим каткад, пошто ретко излазим, али драже ми је да радим у њему него у неком Клагенфурту, Диселдорфу или не знам где. Но, Париз је и поред свега, прекрасан град. Још је Хемингвеј рекао: ‚Париз је покретни празник.‘ Међутим, мислим да туристи једино уживају у Паризу, а ови што тамо стварају мислим да га и не примећују.“
Када сте одлазили, сигурно сте рачунали да се поред тих силних, великих свјетских сликара, тамо налази и сјајна екипа у којој су Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Величковић и остали?
„Свакако. Али, ја сам тада рекао: ако су они тамо, зашто не бих био и ја? Међутим, има Југословена у Паризу који сликари, писци, филмаџије, који тамо живе и раде и то је добро. Нама појединачно је боље, јер Југословени треба да се представљају као уметници, а не као којекакви табароши, тапкароши и бандити. Међутим, тамо је све више наших успешних људи, од бизниса па до уметности. Милорад Павић је, на пример, тамо направио чуда. Да не говорим о Данилу Кишу, Емиру Кустурици, те сликарима које сте споменули, као и Бати Михаиловићу, Ђоки Ивацковићу, Крагуљу и другима. То све помаже нама свима да лакше пласирамо сами себе у том огромном Вавилону.“
У том Вавилону, значи, за све вас има довољно простора?
„Има, наравно да има. У ствари, конкуренција је огромна. Мислим да има 60 хиљада сликара у Паризу. Али то је и добро. Ја волим конкуренцију.“
Какав је то осјећај када дођете из Париза па погледате београдске галерије?
„Па, београдске галерије не постоје у правом смислу те речи. Галерија је у Београду свашта. У тобоже галерији продају се вазне, пепељаре, сувенири… Наравно, има и по нека слика која се као у Русији качи до плафона. Мислим да у Београду има врло мало, можда двије галерије које стварно желе да буду галерије.“
Шта мислите, да ли је Америка узела примат Европи у ликовној умјетности?
„Не никако. Мислим да је Европа увек била испред Америке по том питању и мислим да ће то и даље бити. Европа је место где се сликарство доказује. Американци немају ту културу, па је немају ни у сликарству. И тамо наравно има десетина изванредних авангардних сликара, али то не значи да су испред нас.“
Да се вратимо Вашем сликарству. Раније сте на Вашим сликама били опсједнути великим градовима и човјечијим судбином у њима. Изгледа да сада није тако?
„Било је то некада. У почетку сам сликао градове, куће који падају. Међутим, давно сам напустио тај генерални поглед. Већ десетак година сам изоловао човека у једном простору и обрађујем га као таквог. Сликам га и мање му придајем пажње описно, а више његовом трагу који ми оставља иза себе као неку врсту енергије у простору у којем еволуира.“
Тај човјек као да јури кроз неке отпатке свијета?
„То су којекакви предмети, бирои. Сликам слике по темама. То можда и нису отпаци, али је тема место високог ризика. А место високог ризика може бити кревет у коме спавамо, фотеља, улица, сунчана плажа, било шта. Сматрам да човек живи у једној апсолутној борби за егзистенцију по свим питањима, па га ја као таквог и забележавам и бележим.“
Стиче се утисак, када човјек размишља о свему томе, да је за сликара пресудан управо тај унутрашњи немир и нагон пред сликарским платном. Да ли је и код Вас тако?
Лордан Зафрановић у разговору са Ранком Павићевићем: Револуцију не смијемо тумачити криво
„Ја имам слику у глави коју хоћу да избацим на платно и то је цела та борба која траје неколико дана, мјесец па и више. У ствари, тада једва чекам да почнем да сликам. То ме смирује.“
Колико је онда сликарство уживање, а колико напор?
„Па, уживање је зато што постоји сатисфакција у самом сликарском чину, која је огромна. Ако дође успех после тога, то је врло смирујуће, док је све остало један изузетан труд. Треба да се да велика, чак огромна енергија за било какав мали потез који се односи на сликарство. Ту су затим непрестано телефони, убеђивања, трчања, то је цело једно предузеће које се води цео живот. А за успех је потребан најмање један живот.“
Ваше слике, можда управо због тога, пуне су те енергије?
„Мислим да је све моје сликарство велика енергија. Свака слика мора да поседује у себи ту енергију, у противном она није слика и биће незапажена.“
Да ли Ви као сликар имате визију слике, или се она касније рађа?
„Не. Ништа није случајно. Не волим када неки сликари кажу да узму да сликају па шта изађе. Ја имам апсолутно тачну слику у глави коју желим да насликам и она на крају и буде оно што сам замислио. Има, наравно, пуно импровизација, посебно на крају. У почетку је све доста чврсто, али се слика касније рађа у структури као што сам замислио на самом почетку.“
Поред сликарства, бавите се и скулптуром. Откуда та потреба?
„Скулптуром се бавим у последње време. Волим да поновим слику у скулптури, у три димензије. Та слика направљена је у три димензије, тако да је могу узети у руке и гледати. Од сада ћу радити што чешће и што више скулптуре које ће бити више концептуалне него класичне. Имам разне идеје које треба ове године да остварим.“
Да ли је слобода најбитнија ствар за умјетност?
„Јесте. Мислим да је потребна. Потребна је оваква каква је у друштвима Запада. Ево, кад се погледају друштва која су негирала савремену уметност, она су замрла, као Совјетски Савез и цео блок који је инсистирао на уметности деветнаестог века и њеној рекапитулацији. Друштва која немају савремену уметност не могу ни да направе материјално богатство од једног апсолутно табула раса менталног система.“
Љуба Тадић у разговору са Ранком Павићевићем: Велика је снага умјетности
Да ли је Париз ваше дефинитивно одредиште?
„Јесте, сигурно. Сумњам да ћу га напустити. Ићи ћу на екскурзију у друге градове. Волео бих да проведем годину у Америци, потом целу годину у Југославији, али је ипак Париз, како рекосте, моје дефинитивно одредиште.“
Извор: РТ Будва
