Piše: Ranko Pavićević
Te večeri poslednjih dana avgusta, Jadranka Jovanović, naša operska diva, na nezaboravan način zatvorila je budvanski „Grad teatar“. Da je riječ o jednom od najvećih umjetnika ovog podneblja, potvrdio je njen nastup u Crkvi Santa Marija, u Starom gradu. Još u toku koncerta razmišljao sam kako nikada operskom scenom nije prošla tako atraktivna, borbena, krhka i fotogenična operska diva.
Ne trebate se mnogo razumjeti u operu a da je zahvaljujući Jadranki brzo zavolite. Ona vas svojom muzikalnošću i ličnošću prosto primorava da prihvatite njene već ustaljene manire, da naviknete na njen metalizirani, izoštren i prodoran glas. Ona ne samo vizuelno, glumački i muzički, već i glasovno zasigurno konkuriše najvećim operskim zvijezdama milanske „Skale“ ili „Metropolitena“. Nastupala je na svim značajnijim operskim scenama kod nas i u svijetu i uvijek se rado vraćala u svoju zemlju.
Večeras, u Budvi, dogodila se jedna nesvakidašnja noć. U carstvu jeftinih nota i narodnjaka „dogodila se“ klasična muzika. Za Vaš nastup tražila se karta više. Kako to ocjenjujete?
To me naravno raduje, jer sam prvi put pevala u Budvi. I meni se čini da je u porastu interesovanje za klasičnu muziku. Mislim da deo odgovora leži u ovoj traumatičnoj svakodnevnici koja nas sve pritiska. Ljudi se u tim situacijama okreću nekim duhovnim i trajnim vrijednostima. Jer, neka kompenzacija mora postojati, neko ispunjenje naše bitno osiromašene duše. U takvim okolnostima jedina utočišta duhu su religija i umetnost, i to je dobro.
Vi spadate u grupu novih operskih primadona, jako bliskih operskoj publici – izgledom, nastupom i cijelim tim imidžom koji predstavlja zgodnu komunikaciju sa publikom i javnošću uopšte.
Jedanput me je jedan Vaš kolega pitao kako pravim tako dobar imidž. Ja prvo ne znam šta je imidž, rekla sam, i nisam mislila da neko radi na tome. Ja sam jednostavno ja, Vi ste Vi, i svako je ono što jeste i od toga se ne može pobeći. Ništa od ovoga što radim ne radim unapred, smišljeno i razrađeno. Neki pomaci sigurno jesu, neki pomaci koji dolaze spontano i prirodno, ne samo sa onim što ja nosim kao izvorno biće, već možda i sa nekim vremenom. Očito je da vreme nosi nešto svoje i interesantno je da je u umetnosti sve bitno.
Miloš Šobajić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Pariz nije inspiracija
Put Vašeg uspjeha krenuo je mimo svih pravila. Naime, prvo ste postali poznati na pozornici milanske „Skale“ i drugim evropskim scenama, pa tek potom kod nas u Jugoslaviji. Da li je Vaša karijera, kao i mnogim poznatim umjetnicima, na početku svjesno onemogućavana kod nas?
Tako nekako. Moj prvi angažman bio je za tu poznatu kuću, za koju sam još uvek vezana ugovorom. Pošto je poznato da u „Skali“ nastupaju samo najveći umetnici, dakle, već afirmisani umetnici, moj slučaj je pomalo specifičan. Prvi izlazak u svet bio je preko „Skale“. Izbegla sam tu ustaljenost tipa: od manjeg ka većem. Moj put je sličan putu Radmile Bakočević koja je uvek iznova, bez obzira na međunarodnu reputaciju, morala da se dokazuje u ovoj sredini, u kojoj nikada nije bila prihvaćena na način kako je to trebalo da bude. Ona je doživela ono što i ja. Nekim pevačima je dat veliki publicitet, često nezasluženo, da bi se umanjio Radmilin kvalitet. Mislim da je Radmila Bakočević za čitav život snimila samo dve ploče, a to što mi radimo pripada kulturnoj baštini ovog naroda. Na žalost, mi prolazimo kroz ovaj prostor gotovo bez traga zabeleške o našem radu, a to su nedopustive stvari o kojima se ne vodi računa u našoj kulturi. Na drugoj strani imate ljude koji su snimili nekoliko ploča, a osrednjeg su kvaliteta. Ja ipak nisam ogorčena zbog toga. Ja sam davno shvatila da imam samo jedan zadatak, a to je da služim umetnosti. Ali, pitam se šta će biti sa generacijama koje dolaze. Zar svi moraju ići težim putem. Ipak, svi smo mi dužni da služimo umjetnosti. Ona je veća od svih nas i njoj se moramo klanjati. Osim toga, učestvujući u umjetnosti, imala sam prilike da budem u društvu najboljih umetnika, koji su mi omogućili lepotu koja se ničim ne može nadomestiti.
Ja sam davno shvatila da imam samo jedan zadatak, a to je da služim umetnosti. Svi smo mi dužni da služimo umjetnosti, jer ona je veća od svih nas i njoj se moramo klanjati.
Bez obzira na sve, da li Vaša riječ danas ima veću težinu u Vašoj kući gdje radite, u odnosu na generaciju Vaših koleginica ranije?
Svakako da. Smatram da je to jedan veliki pomak napred, jer ne smatram da neko treba čekati da napuni pedeset godina da bi njegova riječ imala težinu. To se sve naravno ne može postići vještačkim putem. Ali, ako se u nekog ima poverenje, ako se neko proceni kao ličnost koja svojim radom mnogo čini, koja svojim trudom i davanjem energije zaslužuje poštovanje, onda ta reč od takve jedne ličnosti ima sigurno težinu.
Vi ste zahvaljujući svom talentu postigli mnogo, ali pored talenta, možda baš zahvaljujući toj energiji kojom osobito zračite, svakako zaslužujete poštovanje?
I kod nas i u svetu primećuju u kritikama baš tu energiju o kojoj govorite. Znate, mnogo je talentovanih, mnogo je sposobnih mladih ljudi koji imaju fantastične, izuzetne glasove, koji su dobri pevači. Međutim, ipak se izdvoje oni koji su na neki način snažnije ličnosti, koji zrače tom energijom i koji su nesebični u njenom davanju. Ja kada pomislim na davanje energije, prvo pomislim na Mariju Kalas koja je svaku svoju predstavu pevala kao da je poslednja. Ako to jedan umetnik – stvaralac ne poseduje i dâ bez ostatka, nemoguće je očekivati da se uzvrati sa druge strane.
Toliko ljepote na jednom mjestu, a toliko grozote koja nas okružuje. Kako se od nje branite?
Mislim da sam u celosti posvećena svome poslu. Zagovaram tezu o radu i redu. Rad je moja odbrana od svih ovih strahota koje nas okružuju. To je moj zadatak i moja uloga u životu koju je neko negde odredio i ja to poštujem i na tome istrajavam.
Sudeći po Vašim nastupima i putovanjima po svijetu, izgleda da za umjetnike poput Vas i za umjetnost nema embarga. Iako ste bili u prilici, niste napustili zemlju.
Da, ali je to mnogo naporno i sve su neizvesnija putovanja. Recimo, kada je blokada počela, bila sam u Americi u kojoj se veoma ružno pisalo o nama. Tada sam osećala hladnoću i uzdržanost kod publike i trebalo mi je mnogo truda da ih opustim za aplauz. A da umetnost ne priznaje granice govore moji nastupi koje sam imala ove godine u Meksiku, Japanu, Španiji, Italiji, Grčkoj. Što se tiče napuštanja zemlje, mogla sam to uraditi kad hoću, ali nisam. Uostalom, živela sam osam meseci u Americi u vreme najžešće kampanje protiv nas, kada otuda nisam znala ima li hrane za moje dete i bilo čega za bebu od tri i po meseca. Moj ostanak nije dolazio u obzir. Međutim, sada se po prvi put osećam oštećenom zbog svega što nas okružuje. Ne samo zbog ratnog stanja okolo, već zbog ljudi koji više ne znaju za radost i smeh, zbog reči „strašno, strašno“, koja se najčešće čuje. Naravno da me sve to guši i uznemirava. Teško je u takvim okolnostima biti miran i posvetiti se poslu na najbolji način. Vezana sam za ovo podneblje, ali psihoza koja me okružuje mnogo je teža od svih muka koje doživljavam van njega.
Šta u ovom trenutku znači biti umjetnik?
To je lepo pitanje. Ja ga doživljavam možda još više u ovoj krizi, kao biti svoj i odgovarati samo umetnosti. Jer, šta bi čovek radio bez umetnosti, bez minimuma te hrane?
Isplati li se, u našim uslovima, uloženi trud u umjetnost?
Nažalost, ne. Iz prostog razloga što je kod nas pogrešan sistem vrednosti. Sami znate da su kod nas kultura i umetnost uopšte na margini. Ali, kako to objasniti ljudima da bi vas shvatili, kad se jedva ima i za hleb, kad znamo kako ljudi žive. Kome je u tim uslovima do kulture. No, bolje o tome i ne govoriti.
Mnogi Vas poistovjećuju sa Karmen. Da li je i Vama toliko draga?
Karmen sam često pevala, ali to je nezahvalna uloga. Zahteva mnogo truda, a malo nam vrati. Često sam pevala komične uloge, mada je to teško. Teže je nasmejati ljude nego rastužiti. Karmen mi je ipak veoma draga uloga.
Lordan Zafranović u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Revoluciju ne smijemo tumačiti krivo
Kako je u ovim nepovoljnim vremenima moguće biti kreativan, stvarati zapažene i kvalitetne predstave?
Za dobru predstavu osim umetnika, kvalitetnog umetnika, jedne stolice i stola, često nije potrebno ništa drugo da bi se osetila lepota i uzvišenost umetnosti. Ona ima dar da (sa operskom divom Jadrankom Jovanović u Budvi, avgusta ’91) prevaziđe svu ovozemaljsku bedu, sve probleme i nedaće. Ona i jedino ona može da obraduje tužnog, da rasplače veselog, da obrazuje pismenog.
Umetnost je uzvišena. Ona ima dar da prevaziđe svu ovozemaljsku bedu, sve probleme i nedaće. Ona i jedino ona može da obraduje tužnog, da rasplače veselog, da obrazuje nepismenog.
O nekoj privatnosti, s obzirom na Vašu zauzetost, teško je govoriti. Ipak, kako sve te obaveze usklađujete sa porodicom?
Sve to nekako funkcioniše, ali na štetu mojih ukućana, a to su moj sin, moj muž i moja majka. Razmišljala sam da li da odustanem od svog poziva ili da se svi prilagođavaju meni. To jeste žrtva. Jer, svaka žena koja pokušava da uskladi profesiju i privatni život mora da se svojski potrudi da bi bila uspešna i u jednom i u drugom. U ovoj situaciji, moj sin koji ima nepune dve godine prilagođava se mom ritmu života. Ja znam da će to izgledati kao jeres, ali je tako. To posvećenje umetnosti traži mnogo žrtava, ali ako ste u službi umetnosti, a jeste, onda je to malo u odnosu na njen krajnji domet, na lepotu koju mi omogućava. Jer, već sam vam kazala, moj hobi i moje odricanje je muzika.
U Budvi, avgusta 1991. godine
Izvor: RTV Budva
