Ovih dana gledamo tragikomične šetnje cetinjskim ulicama grupe ljudi koji su (pre)poznati kao ekstremisti Veljovićeve levorveraške grupe sa Kruševog žrijela kraj Cetinja. Ljudi koji su u septembru prošle godine pozivali na krv i naoružani prijetili svojim sugrađanima i rođacima da „neće proći“ ili da „ne smiju ući“ u Cetinje na kanonsko ustoličenje mitropolita, sada izigravaju hipike i mole za mir u dalekoj Ukrajini.
Crna Gora je mala pa svak svakoga zna, a rezolucija na fogografijama velika pa svak svakoga prepoznaje. Razlike između ovih cetinjskih „mirotvoraca“ i samog Vladimira Putina, kada je u pitanju spremnost na rat – nema. Kada je u pitanju borbena sprema i gotovost – razlike na svu sreću ima. Putin ima tenkove i rakete, a nekoliko desetina cetinjskih protestanata imala je gume. No, i njih su spalili. Malo su puškarali dok je trajalo blagosloveno ustoličenje, pa ne znamo imaju li još metaka… ali poenta ovog teksta glasi:
Neka čoče, znamo se.
( p.s. Da nije bilo para ruskoga cara – definitivno ne bi bilo Cetinja kakvim ga znamo od vremena Nilole Petrovica do danas, pa se širenje rusofobije cetinjskim ulicima zbilja ne može gledati, iako to jeste slučaj za posmatranje. )
Milija Todorović
