Piše: Jovo Vuković
Nema dokaza za tvrdnju iz stare pesme da je Šapcu poljupce, u znak divljenja, čak iz Luvra slala Mona Liza, ali je istina da se, pre tačno četiri decenije, tom srpskom gradu na reci Savi divila čitava sportska Evropa. Povod je bio trijumf šabačke Metaloplastike u borbi za titulu klupskog šampiona Starog kontinenta u rukometu, o kom se još pričaju bajke.
Taj trijumf, ostvaren 21. aprila 1985, bio je toliko ubedljiv da su evropski mediji pobednike nazvali „šabačkim vanzemaljcima“, jer niko nije mogao da ih zaustavi na pobedničkom putu. Metaloplastika je Evropu pokorila i naredne godine, a po ocenama mnogih stručnjaka, ta ekipa je i do danas nedostignuta po iskazanoj nadmoći nad rivalima i lepoti igre, obeležene maštovitim akcijama, lucidnim potezima njenih asova i ubistvenim kanonadama golova.
Valja istaći da su ti „Šabački vanzemaljci“ činili kostur reprezentacije Jugoslavije koja je bila dvostruki olimpijski pobednik (1972. i 1984) i prvak sveta (1986).
Od trnja do zvezda
Metaloplastika je osnovana 1958. godine, a klub se tada zvao Partizan. Bilo je to, kako kaže legenda, vreme kad su Šapčani, konačno shvativši da njihovo fudbalsko mezimče Mačva, predratni „Provincijski Urugvaj“ (reprezentacija Urugvaja je tada osvojila dve olimpijske i svetske titule), neće dostići šampionske visine u novoj Jugoslaviji, odlučili da šampione stvore u nekom drugom sportu. Izbor je pao na rukomet, što se pokazalo kao dobra odluka.
Mlade godine kluba obeležene su „gaženjem po trnju“ zbog besparice i odsustva stalnog i adekvatnog prostora za treninge i utakmice, odnosno rezultatskim usponima i padovima u nižim rangovima takmičenja. Takvo stanje uslovljavalo je čest odlazak šabačkih rukometnih talenata u druge klubove, pa su izostajali značajniji uspesi.
Prekretnica je počela 1970. kada je klub, na osnovu ugovora o sponzorstvu sa gradskim industrijskim gigantom Metaloplastikom, prihvatio da radi finansijske sigurnosti, bez čega se nije moglo u borbu za trofeje, nosi njegovo ime. Taj model saradnje privrede i sporta pokazao se vrlo dobrim ne samo u ovom šabačkom slučaju, nego i širom Jugoslavije, zbog čega je primenjivan u mnogim sredinama od Vardara pa do Triglava.
Metaloplastika je u sezoni 1974/75, postala jugoslovenski prvoligaš, a njen dalji uspon bitno je podstaknut izgradnjom gradske sportske dvorane „Zorka“, koja je postala radni prostor njenih igrača i mesto njihovih velikih uspeha, u jugoslovenskoj i evropskoj konkurenciji.
Prvi bljesak – osvajanje Kupa Jugoslavije
Prvi veliki uspeh Metaloplastike bilo je osvajanje jugoslovenskog kupa 1980, a godinu dana kasnije Šapčani su postali i prvaci države. Potom su se te titule nizale kao na traci: ukupni bilans bio je sedam osvojenih nacionalnih šampionata, i to uzastopno, i četiri trijumfa u Kupu. Ekipu su, uglavnom, činili momci iz šabačke rukometne škole, pojačavani povremeno darovitim igračima sa strane.
U sezoni 1983/84, Metaloplastika je stigla do svog prvog finala u Kupu evropskih šampiona (KEŠ). I ne samo da je stigla, nego je, u stručnim krugovima, smatrana favoritom za osvajanje pehara koji pobedniku dodeljuje francuski list „L’Ekip“. Te prognoze se, na žalost Šapčana, nisu ostvarile: u dvoboju sa praškom Duklom Metaloplastika je poražena nakon izvođenja sedmeraca (u Pragu je Dukla pobedila sa 21:17, u Šapcu Metaloplastika istim rezultatom) u drugom meču odigranom u prepunoj „Zorki“.
Umesto dugo čekane eksplozije radosti, grad je prekrila tuga koju mnogi Šapčani i danas pominju kao najveću u posleratnoj istoriji njihovog grada, silno stradalog u dva svetska rata.
Uspon na krov Evrope
Već naredne sezone bolni propust je ispravljen. Po igračima i igrama tada najkvalitetniji rukometni klub na Starom kontinentu postao je i zvanično najbolji: šabačka Metaloplastika osvojila je Kup evropskih šampiona. Lako i nadmoćno, kao niko nikada pre. Bez ijednog poraza uz demonstraciju atomskog rukometa kakav ranije nije viđan na evropskim terenima.
Ekipu je predvodio trener Aleksandar Pavlović kome je u pomoć priskočio tadašnji selektor jugoslovenske reprezentacije, a pre toga golman šabačkog kluba i reprezentativac Zoran Tuta Živković.
Prvu prepreku na putu do trona, Škodu iz Plzena, Šapčani su preskočili kao plitak potok: u njihovoj „Zorki“ slavili su sa 36:18, a u revanšu sa 28:26. „’Škoda’ nije mogla da naškodi ‘vanzemaljcima’“, pisale su novine.
Metaloplastika je bila neumoljiva i prema narednom rivalu, bukureštanskoj Steaui, dvostrukom prvaku Evrope koju je predvodio čuveni Vasil Stinga, godinama strah i trepet za golmane širom planete. Šabački tim je kod kuće pobedio sa pet golova razlike (24:19), a u gostima je za dva pogotka bio uspešniji od rivala (20:18).
U polufinalu, Šapčane je više od rivala zamorio put avionima do Islanda (preko Amsterdama, Londona i Glazgova), gde im je domaćin bio FH iz Rejkjavika. Metaloplastika je šampiona Islanda pregazila sa 32:17 u Šapcu i sa 30:21 u Rejkjaviku.
Veliko finale, Metaloplastika – Atletiko iz Madrida nije, međutim, donelo veliku neizvesnost, jer je to gotovo bila igra mačke i miša. Jugoslovenski šampion je, posle 19:12 u svojoj „Zorki“ bio još ubedljiviji u madridskoj Palati sportova: Atletiko je pred 14.000 vatrenih navijača i španskim kraljem Huanom Karlosom položen na obe plećke – poražen je sa 30:20.
Iako je najbolji igrač Metaloplastike Veselin Vujović isključen u 27. minutu, a ubrzo za njim i Milošević, prvak Španije se pokazao nedoraslim „Šabačkim vanzemaljcima“. I to u svim elementima igre. Publika je kraj meča dočekala nema, a onda se prolomio aplauz. Pobednicima!
A taj pobednički sastav u plavo-belim dresovima činili su: Mirko Bašić (prvi golman), Zlatko Portner, Veselin Vuković, Miroslav Ignjatović, Dragan Tanasić, Pero Milošević, Jasmin Mrkonja, Veselin Vujović, Slobodan Kuzmanovski, Jovica Cvetković i Dejan Lukić (drugi golman).
„Oni su iz druge galaksije“, rekao je posle finala odlični golman španskog tima Riko. Novinar madridske „Marke“ je u svom izveštaju, konstatujući da je Metaloplastika u dva finalna meča dala čak 17 golova više od rivala, napisao i ovo: „Naš Atletiko nije mogao više, igrao je protiv Harlem globtrotersa rukometa.“
Repriza nadmoći
Uz činjenicu da je tada, kao i danas, evropski rukomet bio najbolji na svetu, može se reći da je šabačka Metaloplastika, mada nezvanično, bila i najbolji tim na planeti. Uspeh iz Madrida šabački klub je ponovio i naredne godine, kada je u finalu bio bolji od Vibžežea iz Poljske.
Veselin Vujović, koji je 1988. bio proglašen za najboljeg rukometaša sveta, kad priča o Metaloplastici na vrhuncu njene slave ne želi da bude lažno skroman. „Naš karakter, disciplina i kreativnost u igri odredili su da budemo najbolja ekipa ikada napravljena u Evropi“, kaže popularni Vuja, koji je u Šabac stigao kao talentovani tinejdžer sa Cetinja.
„Bili smo kolektiv pun alfa mužjaka, stalno željnih dokazivanja“, izjavio je jednom levokrilni napadač Mile Isaković, uz Veselina Vukovića najbolji đak šabačke škole rukometa i najbolji strelac u istoriji Metaloplastike.
„Nijedna ekipa nikada nije igrala sa toliko lakoće i sigurnosti kao ta Metaloplastika koja je dvaput uzastopno pokorila Evropu i osvojila dve titulu prvaka Starog kontinenta“, ocenio je Zoran Tuta Živković, koji je u plodnoj rukometnoj karijeri bio reprezentativac i selektor državnog tima Jugoslavije.
Ne čudi stoga što je, ponekad, u uspešnoj reprezentaciji Jugoslavije bilo i po osam igrača iz Metaloplastike. Kad su „Plavi“, u Švajcarskoj 1986, osvojili jedinu titulu svetskih šampiona, tom uspehu je doprinelo sedam „Šabačkih vanzemaljaca“.
Ova „okrugla“ godišnjica prvog velikog uspeha velike Metaloplastike, rukometnog ponosa Srbije, prilika je da im se svi još jednom poklonimo.
Izvor: RTS OKO
