Beograd se ubrzano pridružuje grupi tzv. globalnih gradova, koji sve manje imaju veze sa državom i narodom kojima formalno pripadaju.
Nedavno je Beograd, odnosno Surčin, dobio organizaciju specijalizovane svetske izložbe Ekspo 2027. godine. Lepo, zaista! U oštroj konkurenciji prilikom odlučivanja u Parizu malena Srbija je iza sebe ostavila SAD (Minesotu), Argentinu, Tajland i Španiju. Ne ulazeći eksplicitno u koje, mora da je imala ubedljive argumente. Na koncu, poražena je i španska Malaga, a na pobedi je čestitao i slavni Antonio Banderas, čiji je ona rodni grad. Budući da će tema biti „Igra(j) za čovečanstvo – sport i muzika za sve“, izložba će očigledno imati zabavu kao budući smisao (imitacije) života. Tipično za Beograd, po čemu je on postao šire prepoznatljiv.
Samo što se neće održati na savskim i dunavskim splavovima, već u novoizgrađenom kompleksu uz budući nacionalni stadion, gde će se potom premestiti sajam. Odlično opravdanje za uklanjanje postojećeg sajma kao gradskog repera i prenamenu prostora.
Odmah su objavljene procene o ceni gradnje objekata i koliko će se povećati. Takođe, i koliko će za tri letnja meseca trajanja biti učesnika, (in)direktan ekonomski efekat, neto-dobit, populaciona i prostorna veličina potencijalnog tržišta, broj novih radnih mesta… Iako će se održati tek za četiri godine, precizno (?) se predviđa da će na izložbu u Beograd doći 2,59 miliona ljudi, tj. da će biti ukupno četiri miliona poseta.
Opominjući primer ili nikako „grlom u jagode“
Ali, oprez! „Čuvaj se Danajaca i kad darove donose!“ Ako su ekonomski i drugi efekti tako pozitivni, kako to da se jednoj maloj i uz to već decenijama propagandno-politički prokazanoj Srbiji dozvolio trijumf? A radi se o zemlji, opšte je poznato, koja se suprotstavlja Zapadu kao samoproglašenoj „međunarodnoj zajednici“. Ranije je to „zaradila“ ne slažući se sa načinom rastakanja SFRJ i principima njene podele, a sada jer neće da prizna „nezavisnost Kosova“ i da uvede sankcije Rusiji. Kako i zašto je njoj, takvoj, dozvoljeno da porazi mnogo moćnije zemlje, od kojih su dve članice NATO-a, a jedna od njih (još) vodeća svetska sila?
Nema mesta euforiji. Na to upozorava primer Plovdiva, drevnog „grada na šest bregova“ i drugog po brojnosti stanovništva u Bugarskoj, koji je 1991. takođe bio domaćin manifestacije Ekspo – poslednji u ovom delu sveta pre nego što će to biti Beograd 2027.
Neposredno pred održavanje izložbe, koja je, indikativno, usledila odmah posle imploziji Istočnog bloka, imao je oko 380.000 stanovnika i pre toga decenijama umeren, ali stabilan demografski rast. Ubrzo, sledećih godina po okončanju izložbe broj stanovnika grada opao je za gotovo 40.000 i na nivou 340.000-345.000 ostao do danas.
Naravno, bila je to posledica naglog „otvaranja“ zemlje, opadanja prirodnog priraštaja čitave nacije i masovnih ekonomskih migracija na Zapad, ali sve to u slučaju Plovdiva nije uspeo da spreči Ekspo. Opšte negativne trendove nije ublažio ni status evropske prestonice kulture 2019. godine.
Štaviše, čak i kasniji stagnantan demografski tok postignut je samo zahvaljujući intenzivnom doseljavanju stanovništva iz okoline i udaljenijih, planinskih predela, koji su zbog toga vremenom pretvoreni u pravu „demografsku pustinju“ (posebno Rodopska oblast na jugu).
Od svesrpske prestonice ka globalnom gradu
Postoji opasnost da se slično dogodi sa Beogradom i Srbijom posle izložbe Ekspo 2027. godine. Preduslovi već postoje. Pred slom SFRJ 1991. godine njen glavni grad imao je 1,33 miliona stanovnika i činio 4,8 procenata populacije zajedničke zemlje, tj.13,7 procenata tadašnje federalne jedinice Srbije. Prema nedavnom popisu 2022. narastao na 1,69 miliona, ali je ostao glavni grad samo „rezidualne države“ Srbije i u njenom ukupnom stanovništvu (naravno, računajući i Kosovo i Metohiju) učestvuje sa oko 22 procenta.
Kao što se desilo sa Bečom posle nestanka Austrougarske 1918, tako je i Beograd postao „velika glava na malom telu“, uključujući sva pitanja i probleme koje ta činjenica donosi.
Beograd se ubrzano pridružuje grupi tzv. globalnih gradova, koji sve manje imaju veze sa državom i narodom kojima formalno pripadaju. On, s jedne strane, iz čitavog gravitacionog područja – a to je veći deo Srbije, pa i šire – neodoljivom snagom „isisava“ stanovništvo, a s druge strane, u njemu se koncentriše strani kapital i investicije, jer će se tu najbrže oploditi. Na primedbu da to dodatno uvećava postojeće regionalne razlike i da razvojem treba da se drugačije upravlja, neistomišljenici i zastupnici raznih interesnih grupa će optimistički odgovoriti da će Beograd biti „lokomotiva“ koja će „povući“ ostatak Srbije. U tom smislu se već uveliko glorifikuje i dobijanje izložbe Ekspo.
Ali, kada Ekspo motiviše novo doseljavanje u Beograd – a hoće – ko će ostati u ostatku Srbije da bi taj potencijalni razvojni „zamajac“ imao smisla? Dalju populacionu i ostalu koncentraciju u Beogradu nužno je demotivisati, a ne stimulisati.
Prethodni popis je belodano pokazao da su u demografskom padu ne samo planinski i pogranični krajevi, seoska naselja i gradovi male i srednje veličine, već gotovo svi veći gradovi u Srbiji. Ono malo rezervi stanovništva što je preostalo neophodno je sačuvati da bi se pokušala kakva-takva obnova, a ne još dublje ponirati u razobručenu, nepovratnu beogradizaciju. Ne mora se ništa izmišljati: ima pozitivnih iskustava u svetu, a i ne mora se daleko gledati – blizu je primer Ljubljane i Slovenije.
Ekspo neće presudno, ali hoće dodatno doprineti „okivanju“ plodnog sremskog zemljišta u izgrađen prostor – saobraćajnice, betonske površine, zgrade, tržne centre, parkinge… Mnogi će reći da neće zauzeti tako veliku površinu, ali nije to prvo niti poslednje što se gradi. I malo-po-malo… A šta će nas hraniti? Ah, da – ješćemo sintetičko meso, hleb, voće, povrće…
Kako sprečiti da se na račun čitave Srbije, koja se prazni, ostvari „Veliki Beograd“ i da vremenom sraste sa Novim Sadom u urbanu celinu nalik na pravu konurbaciju – na primer, neki Beo-Sad? Duž starog novosadskog puta su se već prstasto nanizali i gotovo spojili Zemun Polje, Batajnica, Nova i Stara Pazova i Inđija, a do Sremskih Karlovaca, Petrovaradina i Novog Sada nije daleko. Seli li se to stihijski Srbija u Srem? U Panonsku niziju? Ona, istina, privlači, ali je – to se zna – „grobnica naroda“.
Milomir Stepić
Izvor: RT Balkan
