Пише: Иван Јокановић
У јеку расправе о евентуалном чланству тзв. Косова у Савету Европе, у Баскији и Каталонији – шпанским регионима који у српској јавности представљају готово синониме за (неостварене) сецесионистичке тежње – одржани су регионални избори (у Баскији 21. априла, а у Каталонији у недељу 13. маја).
Вреди споменути да је Шпанија, због доследног спровођења политике оштрог супротстављања једностраном отцепљењу од матичне државе (унилатералност), једна од свакако највернијих савезника Србије у међународној арени, што се тиче односа са нашом јужном покрајином.
Тако је у Парламентарној скупштини Савета Европе остварена синергија између на националном нивоу владајуће „Шпанске социјалистичке радничке партије” (Partido Socialista Obrero Español – PSOE) и опозиционе „Народне странке” (Partido Popular – PP), чији су представници гласали против чланства тзв. Косова у тој међународној организацији. Из „Народне странке” је оцењено да укључивање тзв. Косова у Савет Европе не би био „добар преседан”. [1]
Осим нескривених сепаратистичких тежњи, Баскију и Каталонију повезују одређене специфичности унутар шпанског уставноправног система. Као што је случај и са Галицијом – ова два региона одликује постојање више службених језика. У Баскији, поред шпанског, службени статус ужива и баскијски језик (Euskera), дефинисан као „сопствени језик баскијског народа”. [2] Што се тиче Каталоније, заједно са шпанским (кастиљанским) и каталонским као њеним „сопственим језиком” [3], службени статус је такође признат окситанском језику, познатом као арански (Aranés), [4] који се говори у Аранској долини уз границу са Француском.
Оба региона су искористила могућност стварања еврорегиона, све у циљу успостављања ближе културне, политичке и економске сарадње са сународницима са територије Француске. Баскија и Навара су се повезале са француском покрајином Нова Аквитанија (еврорегион Nouvelle-Aquitaine – Euskadi – Navarra). С друге стране, Каталонија, Балеарска острва и француска покрајина Окситанија су формирали Пиринејско-медитерански еврорегион.
Претходна 2023. година је била изузетно значајна, може се слободно рећи историјска, како за Баскију, тако и за Каталонију. Наиме, изменама Правилника Посланичког конгреса (Congreso de los Diputados) је допуштена употреба регионалних језика (каталонског, баскијског и галицијског) у овом, доњем дому шпанског Парламента (Cortes Generales). Такође, Шпанија је поднела захтев Савету Европске уније тражећи да наведени регионални језици постану службени на нивоу Европске уније.
Избори у Баскији
Упркос наведеним историјским уступцима шпанске владе, регионални избори у Баскији су само потврдили жељу грађана за стицањем независности. Највише гласова је освојила „Баскијска националистичка странка” (35.22%, односно 27 посланика). Иначе, она је друга најстарија партија у Шпанији, настала 1895. године, чији је оснивач и први председник био Сабино Арана (Sabino Arana).
Од првих регионалних избора после пада франкистичког режима, одржаних 1980. године до данас, баскијски националисти нису били на челу региона једино у периоду између 2009-2012. За очекивати је да ће и овај пут формирати власт, заједно са трећепласираним баскијским огранком „Шпанске социјалистичке радничке партије”, која је остварила добар резултат, освојивши 14,22% гласова (12 посланичких места). Таква коалиција је сасвим довољна за остваривање апсолутне већине (38 посланика) у регионалном парламенту.
Избори у Каталонији: Да ли ће одбегли Пуђдемон добити прилику да поново оживи покрет за независност?
Међутим, несумњиво највеће изненађење овогодишњих избора представља успон крајње левичарскe и сецесионистичкe странке „Окупите Баскију” (Euskal Herria Bildu – EH Bildu), која је добила 32.48% гласова, те исти број посланика као и Баскијска националистичка странка. У шпанској јавности је огромну буру подигло одбијање кандидата странке „Окупите Баскију” за председника региона да квалификује ETA-у као терористичку организацију. [5]
Узевши у обзир високу излазност од 62,52% (за 9,7% вишу у односу на претходне изборе одржане 2020. године), као и чињеницу да су две странке које, уз све идеолошке разлике, баштине баскијски национализам заједнички добиле више од 67% гласова, постаје више него јасно да баскијско друштво највећи значај поклања управо идентитетским питањима.
Избори у Каталонији
С друге стране, сецесионистичке партије су на превременим регионалним изборима у Каталонији – расписаним због немогућности да се усвоји регионални буџет – претрпеле пораз. Каталонски огранак „Шпанске социјалистичке радничке партије” је изашао као победник, освојивши 27,96% гласова (42 посланичка места). Кандидат ове странке Салвадор Иља (Salvador Illa) је већ изразио жељу да постане следећи председник региона и отвори „нову етапу” у историји Каталоније. [6]
Међутим, да би се та намера преточила у стварност, неопходно је склапање коалиције са једном од каталонских сепаратистичких странака. Као најодрживије решење делује коалиција са „Републиканском левицом Каталоније” (Esquerra Republicana de Catalunya – ERC) и левичарском коалицијом Comuns Sumar, чиме би се постигла апсолутна већина од 68 посланика. Наравно, формирање власти ће зависити од способности наведених политичких групација да, путем преговора, дођу до прихватљивог решења.
„Републиканска левица Каталоније” (ERC) je, са своје стране – а како је то и одлазећи председник „Ђенералитата” (Generalitat de Catalunya) Пере Арагонес (Pere Aragonès) навео – остварила веома лош резултат. [7] Наиме, освојила је разочаравајућих 13,68% гласова (20 посланичких места, 13 мање у односу на претходне изборе). Под притиском оваквог неуспеха, Арагонес је најавио да напушта политику, наглашавајући да је народ одлучио да је његовој странци место у опозицији. [8] Без обзира на наведене тврдње, формирање будуће власти ће зависити од подршке „Републиканске левице”.
Вредно спомена је да ова странка, основана 1931. године, успева да споји борбу за заштиту каталонског језика, обичаја и традиције са постмодерним питањима феминизма и LGBTQ+ покрета. Такође, кроз дугу историју свог постојања, подарила је најзначајније каталонске политичке личности 20. века, као што су Љуис Компањс (Lluís Companys, 1882-1940), председник „Ђенералитата” за време трајања шпанског грађанског рата, који је погубљен 1940. године након након што га је Гестапо предао шпанским властима, и Ђозеп Тарадељас (Josep Tarradellas, 1899-1988), председник Каталоније у егзилу (1954-1977), те први председник после пада франкистичке диктатуре.
Даље, избори су показали да је другопласирана коалиција „Заједно+” (Junts+, пуно име Junts+Carles Puigdemont per Catalunya) – лидер сепаратистичког покрета – са освојених 21,61% гласова (35 посланика). Како се по самом називу ове коалиције може закључити, њена кампања је највећим делом била заснована на личности Карлес Пуђдемона, вероватно најпознатијег живог Каталонца који је предизборним активностима дириговао из француског града Перпињана (Perpignan). Пуђдемон је позвао „Републикансу левицу” да заједно формирају регионалну власт [9], али ни таква коалиција не може да обезбеди апсолутну већину.
Коначно, у регионални парламент је ушла и крајње десничарска, сепаратистичка „Каталонска алијанса” (Aliança Catalana), са свега два посланика. Такође, индикативно је да су неочекивано добар резултат остварили и „Народна странка” (10,97%, 15 посланика – 12 више у односу на прошле изборе) и десничарски „Вокс” (Vox; 7,96%, 11 посланичких места).
Иван Јокановић je адвокат и докторант на Правном факултету у Мишколцу.
Извор: Нови Стандард
[2] Статут о аутономији Баскије, чл. 6, ст. 1.
[3] Статут о аутономији Каталоније, чл. 6, ст. 1.
[4] Статут о аутономији Каталоније, чл. 6, ст. 5.
[6] Овде: https://www.20minutos.es/noticia/5244706/0/illa-celebra-victoria-historica-psc-elecciones-cataluna/
[7] Овде: https://www.20minutos.es/noticia/5244700/0/aragones-mal-resultado-erc-no-desvela-apoyara-illa/
[8] Овде: https://www.elmundo.es/elecciones/elecciones-catalanas/2024/05/13/6641dcefe85ece0d7d8b456d.html
