Piše: Ivan Jokanović
U jeku rasprave o eventualnom članstvu tzv. Kosova u Savetu Evrope, u Baskiji i Kataloniji – španskim regionima koji u srpskoj javnosti predstavljaju gotovo sinonime za (neostvarene) secesionističke težnje – održani su regionalni izbori (u Baskiji 21. aprila, a u Kataloniji u nedelju 13. maja).
Vredi spomenuti da je Španija, zbog doslednog sprovođenja politike oštrog suprotstavljanja jednostranom otcepljenju od matične države (unilateralnost), jedna od svakako najvernijih saveznika Srbije u međunarodnoj areni, što se tiče odnosa sa našom južnom pokrajinom.
Tako je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope ostvarena sinergija između na nacionalnom nivou vladajuće „Španske socijalističke radničke partije” (Partido Socialista Obrero Español – PSOE) i opozicione „Narodne stranke” (Partido Popular – PP), čiji su predstavnici glasali protiv članstva tzv. Kosova u toj međunarodnoj organizaciji. Iz „Narodne stranke” je ocenjeno da uključivanje tzv. Kosova u Savet Evrope ne bi bio „dobar presedan”. [1]
Osim neskrivenih separatističkih težnji, Baskiju i Kataloniju povezuju određene specifičnosti unutar španskog ustavnopravnog sistema. Kao što je slučaj i sa Galicijom – ova dva regiona odlikuje postojanje više službenih jezika. U Baskiji, pored španskog, službeni status uživa i baskijski jezik (Euskera), definisan kao „sopstveni jezik baskijskog naroda”. [2] Što se tiče Katalonije, zajedno sa španskim (kastiljanskim) i katalonskim kao njenim „sopstvenim jezikom” [3], službeni status je takođe priznat oksitanskom jeziku, poznatom kao aranski (Aranés), [4] koji se govori u Aranskoj dolini uz granicu sa Francuskom.
Oba regiona su iskoristila mogućnost stvaranja evroregiona, sve u cilju uspostavljanja bliže kulturne, političke i ekonomske saradnje sa sunarodnicima sa teritorije Francuske. Baskija i Navara su se povezale sa francuskom pokrajinom Nova Akvitanija (evroregion Nouvelle-Aquitaine – Euskadi – Navarra). S druge strane, Katalonija, Balearska ostrva i francuska pokrajina Oksitanija su formirali Pirinejsko-mediteranski evroregion.
Prethodna 2023. godina je bila izuzetno značajna, može se slobodno reći istorijska, kako za Baskiju, tako i za Kataloniju. Naime, izmenama Pravilnika Poslaničkog kongresa (Congreso de los Diputados) je dopuštena upotreba regionalnih jezika (katalonskog, baskijskog i galicijskog) u ovom, donjem domu španskog Parlamenta (Cortes Generales). Takođe, Španija je podnela zahtev Savetu Evropske unije tražeći da navedeni regionalni jezici postanu službeni na nivou Evropske unije.
Izbori u Baskiji
Uprkos navedenim istorijskim ustupcima španske vlade, regionalni izbori u Baskiji su samo potvrdili želju građana za sticanjem nezavisnosti. Najviše glasova je osvojila „Baskijska nacionalistička stranka” (35.22%, odnosno 27 poslanika). Inače, ona je druga najstarija partija u Španiji, nastala 1895. godine, čiji je osnivač i prvi predsednik bio Sabino Arana (Sabino Arana).
Od prvih regionalnih izbora posle pada frankističkog režima, održanih 1980. godine do danas, baskijski nacionalisti nisu bili na čelu regiona jedino u periodu između 2009-2012. Za očekivati je da će i ovaj put formirati vlast, zajedno sa trećeplasiranim baskijskim ogrankom „Španske socijalističke radničke partije”, koja je ostvarila dobar rezultat, osvojivši 14,22% glasova (12 poslaničkih mesta). Takva koalicija je sasvim dovoljna za ostvarivanje apsolutne većine (38 poslanika) u regionalnom parlamentu.
Međutim, nesumnjivo najveće iznenađenje ovogodišnjih izbora predstavlja uspon krajnje levičarske i secesionističke stranke „Okupite Baskiju” (Euskal Herria Bildu – EH Bildu), koja je dobila 32.48% glasova, te isti broj poslanika kao i Baskijska nacionalistička stranka. U španskoj javnosti je ogromnu buru podiglo odbijanje kandidata stranke „Okupite Baskiju” za predsednika regiona da kvalifikuje ETA-u kao terorističku organizaciju. [5]
Uzevši u obzir visoku izlaznost od 62,52% (za 9,7% višu u odnosu na prethodne izbore održane 2020. godine), kao i činjenicu da su dve stranke koje, uz sve ideološke razlike, baštine baskijski nacionalizam zajednički dobile više od 67% glasova, postaje više nego jasno da baskijsko društvo najveći značaj poklanja upravo identitetskim pitanjima.
Izbori u Kataloniji
S druge strane, secesionističke partije su na prevremenim regionalnim izborima u Kataloniji – raspisanim zbog nemogućnosti da se usvoji regionalni budžet – pretrpele poraz. Katalonski ogranak „Španske socijalističke radničke partije” je izašao kao pobednik, osvojivši 27,96% glasova (42 poslanička mesta). Kandidat ove stranke Salvador Ilja (Salvador Illa) je već izrazio želju da postane sledeći predsednik regiona i otvori „novu etapu” u istoriji Katalonije. [6]
Međutim, da bi se ta namera pretočila u stvarnost, neophodno je sklapanje koalicije sa jednom od katalonskih separatističkih stranaka. Kao najodrživije rešenje deluje koalicija sa „Republikanskom levicom Katalonije” (Esquerra Republicana de Catalunya – ERC) i levičarskom koalicijom Comuns Sumar, čime bi se postigla apsolutna većina od 68 poslanika. Naravno, formiranje vlasti će zavisiti od sposobnosti navedenih političkih grupacija da, putem pregovora, dođu do prihvatljivog rešenja.
„Republikanska levica Katalonije” (ERC) je, sa svoje strane – a kako je to i odlazeći predsednik „Đeneralitata” (Generalitat de Catalunya) Pere Aragones (Pere Aragonès) naveo – ostvarila veoma loš rezultat. [7] Naime, osvojila je razočaravajućih 13,68% glasova (20 poslaničkih mesta, 13 manje u odnosu na prethodne izbore). Pod pritiskom ovakvog neuspeha, Aragones je najavio da napušta politiku, naglašavajući da je narod odlučio da je njegovoj stranci mesto u opoziciji. [8] Bez obzira na navedene tvrdnje, formiranje buduće vlasti će zavisiti od podrške „Republikanske levice”.
Vredno spomena je da ova stranka, osnovana 1931. godine, uspeva da spoji borbu za zaštitu katalonskog jezika, običaja i tradicije sa postmodernim pitanjima feminizma i LGBTQ+ pokreta. Takođe, kroz dugu istoriju svog postojanja, podarila je najznačajnije katalonske političke ličnosti 20. veka, kao što su Ljuis Kompanjs (Lluís Companys, 1882-1940), predsednik „Đeneralitata” za vreme trajanja španskog građanskog rata, koji je pogubljen 1940. godine nakon nakon što ga je Gestapo predao španskim vlastima, i Đozep Taradeljas (Josep Tarradellas, 1899-1988), predsednik Katalonije u egzilu (1954-1977), te prvi predsednik posle pada frankističke diktature.
Dalje, izbori su pokazali da je drugoplasirana koalicija „Zajedno+” (Junts+, puno ime Junts+Carles Puigdemont per Catalunya) – lider separatističkog pokreta – sa osvojenih 21,61% glasova (35 poslanika). Kako se po samom nazivu ove koalicije može zaključiti, njena kampanja je najvećim delom bila zasnovana na ličnosti Karles Puđdemona, verovatno najpoznatijeg živog Katalonca koji je predizbornim aktivnostima dirigovao iz francuskog grada Perpinjana (Perpignan). Puđdemon je pozvao „Republikansu levicu” da zajedno formiraju regionalnu vlast [9], ali ni takva koalicija ne može da obezbedi apsolutnu većinu.
Konačno, u regionalni parlament je ušla i krajnje desničarska, separatistička „Katalonska alijansa” (Aliança Catalana), sa svega dva poslanika. Takođe, indikativno je da su neočekivano dobar rezultat ostvarili i „Narodna stranka” (10,97%, 15 poslanika – 12 više u odnosu na prošle izbore) i desničarski „Voks” (Vox; 7,96%, 11 poslaničkih mesta).
Ivan Jokanović je advokat i doktorant na Pravnom fakultetu u Miškolcu.
Izvor: Novi Standard
[2] Statut o autonomiji Baskije, čl. 6, st. 1.
[3] Statut o autonomiji Katalonije, čl. 6, st. 1.
[4] Statut o autonomiji Katalonije, čl. 6, st. 5.
[6] Ovde: https://www.20minutos.es/noticia/5244706/0/illa-celebra-victoria-historica-psc-elecciones-cataluna/
[7] Ovde: https://www.20minutos.es/noticia/5244700/0/aragones-mal-resultado-erc-no-desvela-apoyara-illa/
[8] Ovde: https://www.elmundo.es/elecciones/elecciones-catalanas/2024/05/13/6641dcefe85ece0d7d8b456d.html
