Пише: Бранко Милановић
Питали су ме више пута – последњи пут пре неколико дана – зашто у новој књизи, Визије неједнакости, не говорим о Кејнзу. Кејнз није добио поглавље, као шесторица аутора које сам одабрао, а и када га помињем, чиним то само успутно, у вези с маргиналном склоношћу потрошњи. На ово питање могу да понудим два одговора. Прво, мислим да Кејнз није био заинтересован за проблем дистрибуције. Такође, што је још важније, тамо где је могао и где је требало да у излагање уведе дистрибуцију дохотка, одлучио је да то не учини и потпуно заобишао ово питање.
У Општој теорији практично се подразумева да је функционална дистрибуција дохотка (удео рада у укупном дохотку) непроменљива. Кејнз је веровао, или се претварао да верује, у такозвани Bowley-јев закон који постулира релативно фиксне уделе рада и капитала у дохотку, према уделима утврђеним у Великој Британији у прве две деценије 20. века. Кејнзу није сметало то што „закон“ важи за само једну земљи и за релативно кратак период времена. У складу с тим веровао је да је интерперсонална доходовна неједнакост такође фиксна. Ако се функционална и интерперсонална неједнакост не мењају, питање дистрибуције дохотка се може занемарити. Што Кејнз и чини.
Други разлог је занимљивији и у извесној мери драматичнији. Мој други одговор тиче се Кејнзове, рекао бих, политички мотивисане неспремности да проблем дистрибуције укључи у Општу теорију.
Познато је да мањак ефективне тражње, што је главна тема његове књиге, проистиче отуда што потрошња и приватне инвестиције нису увек једнаке агрегатној понуди. Као што примећује Кејнз, раст укупне потрошње само је делић раста агрегатног производа. То значи да се мањак (разлика између агрегатне понуде и агрегатне тражње) мора надоместити приватним инвестицијама. Само у посебним случајевима ниво жељених приватних инвестиција савршено одговара овом мањку. Ако инвестиције остају испод жељеног нивоа, држава се мора побринути да увећа ефективну тражњу и уравнотежи је с понудом (при датом нивоу запослености).
Већ летимичан поглед на основну формулу која гласи A (агрегатна понуда) = C + I + G показује да ако C (агрегатна потрошња) представља функцију дистрибуције дохотка, најочигледнији начин да се уравнотеже понуда и тражња јесте „побољшање“ дистрибуције, то јест, пренос куповне моћи с богатих на сиромашне. Ако од богате особе која би иначе потрошила само 50 центи узмемо 1 долар и дамо га сиромашној особи која ће потрошити 95 центи, укупна потрошња се увећава. Пренос се онда може фино подешавати док се не премости јаз између агрегатне понуде и ефективне/агрегатне тражње. У том случају не би било потребе за увођењем државне потрошње, обележене словом G.
Поставља се питање: зашто Кејнз занемарује ово очигледно решење за проблем недовољне тражње? На располагању је имао две могућности: једна је повећање државне потрошње; друга је редистрибуција дохотка у корист сиромашних. Друго решење је једноставније и ближе логици његовог модела, укључујући и логику новог концепта „склоности потрошњи“ који је увео. Али ако смо већ прихватили постулат да је дистрибуција дохотка непроменљива или ако из политичких разлога не желимо да отварамо проблем дистрибуције, једино решење које преостаје је оно које је Кејнз одабрао: повећање државне потрошње.
Занимљиво је да се у читавој Општој теорији дистрибуција дохотка готово и не помиње. Када говори о факторима који утичу на агрегатну склоност потрошњи, Кејнз их набраја чак четрнаест: шест „објективних“ и осам „субјективних“. Да бисмо стекли представу о силама које утичу на потрошњу, ево пописа: међу објективним факторима су: (i) промена у јединицама наднице (то јест, промена стварног дохотка), (b) промена у разлици између нето и бруто дохотка, (c) неочекиване промене у вредности капитала, (d) промена есконтне стопе, (e) промене у фискалној политици, (f) промене у очекиваном односу садашњег и будућег нивоа дохотка; што се тиче психолошких фактора, они су (a) стварање резерве за неочекиване догађаје, (b) стварање резерве за неки очекивани будући однос између прихода и потреба појединца и његове породице који ће се разликовати од садашњег, (c) прилив од камате и раста вредности, (d) могући раст износа расположивог за потрошњу, (e) осећај независности, (f) маневарска маса за извођење спекулативних или пословних пројеката, (g) остављање богатства у наследство, (h) задовољавање шкртости. Необично је да се међу свим овим факторима није нашло места за дистрибуцију дохотка.
Кејнз ипак показује да је био свестан утицаја дистрибуције дохотка на склоност потрошњи, додуше успутно и врло уздржано, у неколико референци у 22. поглављу („Напомене о привредном циклусу“; то поглавље не припада главном делу књиге, већ је укључено у „Кратке напомене у вези с Општом теоријом“, прилично расутим Кејнзовим размишљањима инспирисаним писањем главног текста), где Кејнз бележи: „Штавише, потпуно сам спреман да прихватим да је најмудрије истовремено напредовати на оба фронта [повећање улагања и потрошње]. Тежећи за обимом инвестиција који би друштво контролисало како би дошло до све бржег опадања граничне ефикасности капитала, у исто време бих подржао све оне мере које могу да ојачају склоност потрошњи. Јер није вероватно да би се при постојећој склоности потрошњи могла одржати пуна запосленост, без обзира на то шта радимо поводом инвестирања. Према томе, има места истовременом спровођењу обеју политика: унапредити инвестирање и истовремено унапредити потрошњу!“ (стр. 316). Будући да овај одељак почиње разматрањем „школа мишљења“ које „сматрају да се хронична тенденција недовољној запослености у савременим друштвима може објаснити недовољном потрошњом;… то јест… дистрибуцијом богатства која за резултат има неоправдано ниску склоност потрошњи” (стр. 315), јасно је да раст потрошње који Кејнз има на уму проистиче из промене у дистрибуцији имовине или дохотка. Али он и овде понавља да је рад на повећању инвестиција и по потреби државне потрошње директнији и бољи пут (будући да инвестиције доносе повећање производних капацитета) него промена у дистрибуцији у циљу повећања потрошње. У читавој књизи, Кејнз се овде највише приближио признању значаја дистрибуције дохотка.
Шарл Мичел позвао на пребацивање ЕУ-а на ратну економију и убрзање војне помоћи Украјини
Проблем готово потпуног занемаривања дистрибуције дохотка у његовој књизи одмах је уочен. У чланку објављеном 1937. у Ревији за економију и статистику, Ханс Штале показује како се мењала расподела надница у Немачкој у периоду од 1928. до 1934. и како је то утицало на потрошњу. И њему је било тешко да поверује да Кејнз превиђа тако моћну силу која директно утиче на агрегатну склоност потрошњи, па тако и на ефективну тражњу. Штале пише:
„Очигледно је да свака модификација дистрибуције дохотка доноси промену… па се крива граничне склоности потрошњи за тржиште може изводити на основу вредности појединачних кривих… само под претпоставком да је дистрибуција доходака по величини константна. Кејнз потпуно превиђа ову импликацију. Он верује да извод функције за тржиште [агрегатна потрошња] има исте карактеристике као свака појединачна крива… Међу факторима који могу утицати на криву за тржиште он не наводи промене у дистрибуцији доходака по величини и помиње једино промене у дистрибуцији дохотка између предузетника и рентијера [и то успутно]. Али Кејнз ни то не сматра важним фактором. Једина друга референца на дистрибуцију дохотка у вези са склоношћу потрошњи налази се у поглављу о привредном циклусу, где се о ’редистрибуцији’ дохотка говори као о мери која може стимулисати склоност потрошњи; није сасвим јасно на какву ’редистрибуцију’ Кејнз овде мисли; у сваком случају, нема доказа да је имао на уму модификацију доходака по величини.“ (стр. 138)
Верујем да је одлука да не предложи „побољшање“ дистрибуције дохотка као могуће решење за проблем мањка агрегатне тражње била политички мотивисана. Одмеравајући политичку прихватљивост и политичке ризике два решења, Кејнз се вероватно определио за повећање државне потрошње као политички и идеолошки најприхватљивије решење. Наравно, ниједно од ова два решења није политички једноставно. Већи део економске струке и пословних интереса (на пример, Америчка привредна комора крајем 30-их година) био је против повећавања државне потрошње. То би подразумевало веће порезе или штампање новца и свакако већи утицај државе на економију. Али Кејнз је претпоставио да би залагање за редистрибуцију дохотка било мање политички популарно код представника владајућих класа и погубније за академску прихватљивост његових теорија, због чега се превише приближио Хобсону и Сисмондију и сличним „школама мишљења“.
Верујем да чак и у најнаклоњенијем и најповољнијем тумачењу нема сумње да Кејнз није показао интересовање за дистрибуцију дохотка јер је веровао да се за аналитичке потребе може прихватити да је у функционалном и интерперсоналном аспекту фиксна. У мање добронамерном тумачењу може се тврдити да је био забринут да ће се његове теорије довести у везу с „теоретичарима недовољне потрошње“ из „поџемне економије“ (Кејнзов израз), који су фаворизовали промене у дистрибуцији дохотка као решење за недостатак ефективне тражње. Кејнз није желео да буде „један од њих“ и зато је питање дистрибуције дохотка игнорисао.
П.С. Кејнз помиње дистрибуцију дохотка и у уводном поглављу Економских последица мира, додуше у необичном контексту, покушавајући да покаже да висока неједнакост у периоду пре Првог светског рата није дестабилизовала друштво све док се богати нису одали разметљивој потрошњи, уместо да вишкове инвестирају—и тако отварају нова радна места. „…Капиталистичким класама је било дозвољено да за себе задрже најбољи део колача и да га слободно троше, бар у теорији, уз прећутни споразум да ће га у пракси трошити веома мало“ (стр. 20). Ове класе су биле само судови кроз које се вишак куповне моћи претакао у инвестиције. То је, по Кејнзовом мишљењу, био део друштвеног договора који је у периоду пре рата осигуравао друштвени мир: „Само желим да нагласим да је начело акумулације утемељене на неједнакости чинило важан део предратног поретка Друштва и напретка како смо га тада схватали” (стр. 21). Није био сигуран хоће ли се такав аранжман одржати и после рата.
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
