Piše: Ivan Radak
Četrnaest godina i nešto preko toga, bio je više nego dovoljan period da se od srpske ekonomije napravi moderan sistem. Mašina koja će nam kao društvu pomoći da sustignemo one od kojih smo pre nekoliko decenija bili daleko razvijeniji, ali i da sustižemo one kojima se oduvek divimo i gde odlaze naši mladi u potrazi za srećom.
Međutim, sada kada se podvlači crta i sumira šta je uradila odlazeća vlast, jasno je da je sve rađeno suprotno. Napravljena je ekonomija u kojoj je država i najveći poslodavac i najveći investitor. Suštinski, kontrolor naših života i našeg rada. Ne samo da ne sustižemo zapadnoevropske zemlje nego to ne uspevamo ni kada se poredimo sa državama centralnog dela kontinenta (uprkos tim najvećim stopama rasta BDP-a kojima nas je „gađao“ bivši predsednik sa malih ekrana).
Novoj vlasti ova odlazeća ostavlja mnoštvo „vrućih“ krompira koji će je usporavati u nastojanju da što pre preokrene stvari u Srbiji. Ali, daleko od toga da je bilo šta nerešivo. Ili makar većina pitanja. Kao i što će u političkom delu biti potrebno nešto rešiti pod hitno, a nešto ostaviti za kasnije, slično je i u ekonomiji. Neke konture su vrlo jasne.
Smene
Ono što bi bilo hitno jesu smene. Najpre, potrebno je da nova vlast što pre povrati nezavisnost Narodne banke Srbije. Narodna banka mora da vodi nezavisnu politiku, a ne onu koja pogoduje izvršnoj vlasti. Visoka inflacija je ponovo tu zbog geopolitičkih problema i ostaće još neko vreme. Kamate su povećavali i Fed i Evropska centralna banka, ali naša ne. Zašto? To nikako ne bi odgovaralo vlasti pogotovo u predizborno vreme. Usporilo bi rast i vuklo posledice koje Nemanjinoj 11 ne idu na ruku. Bilo je verovatno lakše ostaviti nas da trpimo rast cena od 3-4% i predstavljati da smo u zadatim okvirima. Taj rast dodatno je išao na ruku vlasti jer je mogla da bude široke ruke sa povišicama, a da ne gubi mnogo dok ono što građani zaista dobiju gubi vrednost.
Srpski ekonomisti se oglasili: Ako pobedi Studentska lista nema straha od nestabilnosti
Potrebno je što pre „preuzeti“ i Poresku upravu. Jedan od temelja države. Potrebno je da se kadrovski podigne. I da se iskoristi dobrano plaćeni softver koji bi trebalo staviti u punu funkciju. Verovatno bi štošta mogao da pokaže o imovini i poslovanju pojedinaca.
I na kraju, hitna je i promena na čelu Republičkog geodetskog zavoda. Makar da se osigura nadzor nad registrom imovine. Da budemo sigurni ko je vlasnik čega i kada je to postao.
Na sve ovo nastavlja se i potreba za uvođenjem prinudne uprave u Beograd (ako za to postoji pravni osnov) i da se pod hitno stave pod kontrolu finansije glavnog grada. Kao i da se obustave svi tenderi i druga potrošnja dok se gradska kasa temeljno ne pročešlja i odluči šta s njom (i sa gradskim preduzećima).
Pitanje budžeta
Novoizabranoj vlasti već danas počinje da kuca štoperica za usvajanje državnog budžeta za 2027. Ukoliko želi da izbegne privremeno finansiranje moraće vrlo brzo da počne da radi. I da suštinski menja strukturu budžeta. Naš državni budžet je izrazito „potrošački“ odnosno veoma zavisi od PDV-a i akciza. Što stvara problem, posebno u vreme kriza.
Drugo, naš budžet „krvari“ po pitanju izdataka za otplatu kredita. Uz to, krediti koje uzimamo su skupi, a neretko i netransparentni. Problem je i to što ćemo još neko vreme ostati izrazito zavisni od pozajmica te je popravljanje kreditnog rejtinga pod moranjem. Iako to ne ide ni lako ni brzo.
I na kraju, pozitivna strana srpskog budžeta je visok nivo izdvajanja za kapitalne investicije. Ali ta medalja ima i drugu stranu. Moglo bi se očekivati da nova vlast pokuša konkretno da pokaže da se ona prethodna u ovom segmentu nije odnosila domaćinski i da je umesto principa platiš jedan – dobiješ dva, radila obrnuto i plaćala dva (mosta, autoputa, pruge), a dobijala jedan. Neko bi rekao zbog potencijalne korupcije. Zato je potrebno hitno, ne samo sagledati, već i saseći troškove gde god je to moguće. I preispitati planirane projekte. Primera radi, saobraćajnica Osmeh Srbije – da (jer je to potrebno Somboru i Banatu), ali saobraćajnica Vožd Karađorđe – kasnije. Metro – da. Ali da se preprojektuje jer su „krtice“, srećom, ipak zakasnile da uđu u zemlju. Ako smo ga čekali tolike decenije, možemo da sačekamo još koju godinu.
Potraga za ljudima
Među hitnijim pitanjima bilo bi stavljanje van snage svih (ili većine) ugovora o privremenim i povremenim poslovima i drugih vrsta ugovora po kojima su realizovana stranačka zapošljavanja sa ucenjivačkim potencijalom. Ljudi koji se, po nekim tvrdnjama, nisu ni pojavljivali na poslu, ili, još bolnije, onih koji nisu bili kompetentni za radno mesto na kojem su se sticajem okolnosti našli. Realno je pribojavati se saznanja koliko su institucije u prethodnih 14 godina kadrovski devastirane.
Jedan od najtežih poslova za novu vlast biće nalaženje ljudi da popune potrebne pozicije u javnoj upravi. Posebno na nivou lokalnih samouprava kada za to dođe vreme. Zato je Srbiji potreban i novi Zakon o radu. Ali ne još jedan populistički, koji će samo dalje da nas drži u agoniji. Već onaj koji će pomoći tržištu rada, jer je sada svaki čovek potreban.
Prostorni planovi
Vrlo urgentno bilo bi i staviti van snage sve bitne prostorne planove posebne namene i leks specijalise. Dosad se pokazalo da povraćaj države od investicije u Beograd na vodi nije doneo onoliko koliko je uložila pa bi imalo smisla reći dosta je. Šta je izgrađeno, izgrađeno je, nije nam potrebno dalje širenje. Posebno ne na sajam i novobeogradsku stranu.
Isto važi i za EXPO. Događaj treba održati, ali tu se može staviti tačka. Nikakvi akvaparkovi, akvarijumi, stambeni kompleksi i slični dodaci nisu sada neophodni. Razvoj surčinskog polja može da se ostavi za neka bolja vremena.
Generalštab je završena priča, makar u investitorsko-razvojnom smislu. Ostao je onaj sudski, kao i potreba da država nađe novac i da obnovi to remek delo arhitekture.
Državna preduzeća
Još jedno vrlo urgentno pitanje jeste dalja budućnost velikih državnih preduzeća. Telekom Srbija mora da bude oslobođen balasta raznih izdataka (poput sponzorisanja i sl.), koji nemaju mnogo veze sa njegovim osnovnim biznisom. Ovo je, uz EPS, poslednja srebrnina koju ovo društvo ima i mora da se zaštiti. Šta će otvaranje ove Pandorine kutije da iznedri odavno stvara jezu, ali što se mora nije teško. Ili jeste.
Slično je i sa EPS-om. Ovo preduzeće vapi za investicijama u nove izvore energije, posebno obnovljive. Odakle će to da finansira jeste ozbiljno pitanje za novu vlast.
A gde su još Putevi Srbije, Srbijagas i ostali s kojima neko mora da se pozabavi.
Nemanja Karović: Zalažemo se za najbolje odnose sa Crnom Gorom
Transparentnost i odgovornost
Da, moguće je ostaviti preduzeća u državnom vlasništvu i postaviti profesionalnu upravu. Kad imaš dobre namere i dobre ljude. Mnogo teže je sa novcem.
Zato ne bi bilo loše da nova vlast razmisli o velikom iskoraku u transparentnosti. Uvođenje sistema javnog objavljivanja podataka (po mogućstvu u realnom vremenu) o svim isplatama institucija, ustanova, državnih preduzeća, direktnih i indirektnih korisnika budžeta. Kao i javnog objavljivanja podataka o svim isplatama zaposlenima u javnoj upravi. Da, moguće je. Ne, ne krše se pravila o zaštiti podataka o ličnosti ako se sistem dobro postavi. To su ipak ljudi koji su naši službenici i mi ih plaćamo. A oni, kao, za 160.000 dinara mesečno, žive kao bogovi. I kupe dva-tri stana.
Plate, putni troškovi, materijalni rashodi uprave i ustanova, obuke… Sve na klik. Da, može. Na primer, tu u susednoj Hrvatskoj. A možemo i bolje od toga.
Srednji rok
Ovo nije pod najurgentnijim pitanjima, ali sigurno može brzo da se izvede. Kao što se brzo mogu rešiti i neka druga bitna pitanja za ekonomiju. Posebno sektorska.
Građevinarstvo – sve ovo što se juče desilo kulminacija je slučaja nadstrešnica. Ovaj sektor vapi za preciznijim Zakonom o planiranju i izgradnji kako ne bismo i dalje pisali traktate ko je za šta bio odgovoran i hvatali se za svaki zarez. Takođe, valjalo bi razmisliti o temeljnoj promeni sistema i postaviti pitanje da li bi trebalo uvesti odgovornost pravnih lica za ovakve tragedije, a ne samo odgovornost inženjera lično. I njega je neko postavio na to mesto pa bi možda bilo u redu da podeli teret. Sistem sa odgovornošću inženjera svojom licencom možda je dobar, ali za neko modernije i odgovornije društvo. Mi verovatno za to još nismo spremni.
Rudarstvo – Rudna renta bi morala da ide naviše. Dosta smo svojim prirodnim resursima trgovali zarad politike. Valjalo bi da se nešto ipak vrati društvu u većoj meri. I da, o Jadru treba razgovarati…trezveno.
Trgovina – pod plaštom stabilnog kursa pogodujemo uvoznicima, jer – PDV i naš budžet. Uz to, možda i bitnije jeste da imamo što jaču Komisiju za zaštitu konkurencije, kojoj neće biti potrebne godine i ko zna još koliko vremena da predstavi konačno rešenje za četiri trgovinska lanca.
Osim snažnih institucija u sferi ekonomije, ne smemo da zaboravimo ni inspekcije kao goruće pitanje. Ako želimo da država stigne svuda i vidi sve, kadrovsko jačanje inspekcija je jedno od najbitnijih stvari. Ne postoji verovatno nijedna republička inspekcija koja ima dovoljno ljudi, čak ni sistematizovanih, a kamoli prema realnim potrebama. O materijalnoj opremljenosti da i ne govorimo. Možda nije najhitnije pitanje, ali jeste među onim koje traži brzo rešenje.
Pitanje promene modela
Mnogo je puta rečeno da je Srbiji potreban novi model rasta, a ne sadašnji zasnovan na subvencionisanju i dovođenju futluz investicija, sa slabim tehnologijama i niskim platama. Ali, to je pitanje za koje će biti potrebno ne više godina nego više mandata.
Međutim, po pitanju investitora, ne bi bilo zgoreg da nova vlast zauzme jasniji stav po pitanju određenih, geografski i politički definisanih. Uzmimo za primer, recimo, kineske investitore. Kakav će biti odnosno inspekcija prema malim kineskim trgovcima ili kakav će biti odnos države prema poimanju reči tender u očima i ušima velikih kineskih korporacija jeste izazov za novu vlast. Ali, tu nešto definitivno mora da se menja. Javne nabavke su generalno problem, ali će i za to pitanje biti potrebno osetnije vreme. To je stvar i poverenja u samu državu.
Kada se vratimo unazad i vidimo kako se, recimo, vrh Srpske pravoslavne crkve u poslednje dve godine postavio prema delu društva koji nije podržavao vlast, možda ne bi bilo loše da se razmisli da se taj odnos malo popravi kroz „otopljavanje odnosa“ putem plaćanja poreza.
I na kraju – Partizan i Zvezda. Vučić očigledno nije bio spreman da se odredi prema pitanju njihove privatizacije. Ili nije hteo zbog, pretpostavićemo, kojih razloga. Ti klubovi troše, a tonu. Postoje samo dva rešenja. Ili privatizacija, „kao sav normalan svet“ ili da se vrate u okvire kojima pripadaju u odnosu na evropski nivo. Što bi Ateist rep rekli – Druga liga Zapad.
O policiji, vojsci, vladavini prava i sudstvu, oni koji to bolje znaju… Ali, najmanji zajednički sadržalac za sva pitanja je sistem obrazovanja. Za to barem postoji jasno rešenje.
Izvor: Forbs
