Пише: Иван Радак
Четрнаест година и нешто преко тога, био је више него довољан период да се од српске економије направи модеран систем. Машина која ће нам као друштву помоћи да сустигнемо оне од којих смо пре неколико деценија били далеко развијенији, али и да сустижемо оне којима се одувек дивимо и где одлазе наши млади у потрази за срећом.
Међутим, сада када се подвлачи црта и сумира шта је урадила одлазећа власт, јасно је да је све рађено супротно. Направљена је економија у којој је држава и највећи послодавац и највећи инвеститор. Суштински, контролор наших живота и нашег рада. Не само да не сустижемо западноевропске земље него то не успевамо ни када се поредимо са државама централног дела континента (упркос тим највећим стопама раста БДП-а којима нас је „гађао“ бивши председник са малих екрана).
Новој власти ова одлазећа оставља мноштво „врућих“ кромпира који ће је успоравати у настојању да што пре преокрене ствари у Србији. Али, далеко од тога да је било шта нерешиво. Или макар већина питања. Као и што ће у политичком делу бити потребно нешто решити под хитно, а нешто оставити за касније, слично је и у економији. Неке контуре су врло јасне.
Смене
Оно што би било хитно јесу смене. Најпре, потребно је да нова власт што пре поврати независност Народне банке Србије. Народна банка мора да води независну политику, а не ону која погодује извршној власти. Висока инфлација је поново ту због геополитичких проблема и остаће још неко време. Камате су повећавали и Фед и Европска централна банка, али наша не. Зашто? То никако не би одговарало власти поготово у предизборно време. Успорило би раст и вукло последице које Немањиној 11 не иду на руку. Било је вероватно лакше оставити нас да трпимо раст цена од 3-4% и представљати да смо у задатим оквирима. Тај раст додатно је ишао на руку власти јер је могла да буде широке руке са повишицама, а да не губи много док оно што грађани заиста добију губи вредност.
Српски економисти се огласили: Ако победи Студентска листа нема страха од нестабилности
Потребно је што пре „преузети“ и Пореску управу. Један од темеља државе. Потребно је да се кадровски подигне. И да се искористи добрано плаћени софтвер који би требало ставити у пуну функцију. Вероватно би штошта могао да покаже о имовини и пословању појединаца.
И на крају, хитна је и промена на челу Републичког геодетског завода. Макар да се осигура надзор над регистром имовине. Да будемо сигурни ко је власник чега и када је то постао.
На све ово наставља се и потреба за увођењем принудне управе у Београд (ако за то постоји правни основ) и да се под хитно ставе под контролу финансије главног града. Као и да се обуставе сви тендери и друга потрошња док се градска каса темељно не прочешља и одлучи шта с њом (и са градским предузећима).
Питање буџета
Новоизабраној власти већ данас почиње да куца штоперица за усвајање државног буџета за 2027. Уколико жели да избегне привремено финансирање мораће врло брзо да почне да ради. И да суштински мења структуру буџета. Наш државни буџет је изразито „потрошачки“ односно веома зависи од ПДВ-а и акциза. Што ствара проблем, посебно у време криза.
Друго, наш буџет „крвари“ по питању издатака за отплату кредита. Уз то, кредити које узимамо су скупи, а неретко и нетранспарентни. Проблем је и то што ћемо још неко време остати изразито зависни од позајмица те је поправљање кредитног рејтинга под морањем. Иако то не иде ни лако ни брзо.
И на крају, позитивна страна српског буџета је висок ниво издвајања за капиталне инвестиције. Али та медаља има и другу страну. Могло би се очекивати да нова власт покуша конкретно да покаже да се она претходна у овом сегменту није односила домаћински и да је уместо принципа платиш један – добијеш два, радила обрнуто и плаћала два (моста, аутопута, пруге), а добијала један. Неко би рекао због потенцијалне корупције. Зато је потребно хитно, не само сагледати, већ и сасећи трошкове где год је то могуће. И преиспитати планиране пројекте. Примера ради, саобраћајница Осмех Србије – да (јер је то потребно Сомбору и Банату), али саобраћајница Вожд Карађорђе – касније. Метро – да. Али да се препројектује јер су „кртице“, срећом, ипак закасниле да уђу у земљу. Ако смо га чекали толике деценије, можемо да сачекамо још коју годину.
Потрага за људима
Међу хитнијим питањима било би стављање ван снаге свих (или већине) уговора о привременим и повременим пословима и других врста уговора по којима су реализована страначка запошљавања са уцењивачким потенцијалом. Људи који се, по неким тврдњама, нису ни појављивали на послу, или, још болније, оних који нису били компетентни за радно место на којем су се стицајем околности нашли. Реално је прибојавати се сазнања колико су институције у претходних 14 година кадровски девастиране.
Један од најтежих послова за нову власт биће налажење људи да попуне потребне позиције у јавној управи. Посебно на нивоу локалних самоуправа када за то дође време. Зато је Србији потребан и нови Закон о раду. Али не још један популистички, који ће само даље да нас држи у агонији. Већ онај који ће помоћи тржишту рада, јер је сада сваки човек потребан.
Просторни планови
Врло ургентно било би и ставити ван снаге све битне просторне планове посебне намене и лекс специјалисе. Досад се показало да повраћај државе од инвестиције у Београд на води није донео онолико колико је уложила па би имало смисла рећи доста је. Шта је изграђено, изграђено је, није нам потребно даље ширење. Посебно не на сајам и новобеоградску страну.
Исто важи и за ЕXПО. Догађај треба одржати, али ту се може ставити тачка. Никакви аквапаркови, акваријуми, стамбени комплекси и слични додаци нису сада неопходни. Развој сурчинског поља може да се остави за нека боља времена.
Генералштаб је завршена прича, макар у инвеститорско-развојном смислу. Остао је онај судски, као и потреба да држава нађе новац и да обнови то ремек дело архитектуре.
Државна предузећа
Још једно врло ургентно питање јесте даља будућност великих државних предузећа. Телеком Србија мора да буде ослобођен баласта разних издатака (попут спонзорисања и сл.), који немају много везе са његовим основним бизнисом. Ово је, уз ЕПС, последња сребрнина коју ово друштво има и мора да се заштити. Шта ће отварање ове Пандорине кутије да изнедри одавно ствара језу, али што се мора није тешко. Или јесте.
Слично је и са ЕПС-ом. Ово предузеће вапи за инвестицијама у нове изворе енергије, посебно обновљиве. Одакле ће то да финансира јесте озбиљно питање за нову власт.
А где су још Путеви Србије, Србијагас и остали с којима неко мора да се позабави.
Немања Каровић: Залажемо се за најбоље односе са Црном Гором
Транспарентност и одговорност
Да, могуће је оставити предузећа у државном власништву и поставити професионалну управу. Кад имаш добре намере и добре људе. Много теже је са новцем.
Зато не би било лоше да нова власт размисли о великом искораку у транспарентности. Увођење система јавног објављивања података (по могућству у реалном времену) о свим исплатама институција, установа, државних предузећа, директних и индиректних корисника буџета. Као и јавног објављивања података о свим исплатама запосленима у јавној управи. Да, могуће је. Не, не крше се правила о заштити података о личности ако се систем добро постави. То су ипак људи који су наши службеници и ми их плаћамо. А они, као, за 160.000 динара месечно, живе као богови. И купе два-три стана.
Плате, путни трошкови, материјални расходи управе и установа, обуке… Све на клик. Да, може. На пример, ту у суседној Хрватској. А можемо и боље од тога.
Средњи рок
Ово није под најургентнијим питањима, али сигурно може брзо да се изведе. Као што се брзо могу решити и нека друга битна питања за економију. Посебно секторска.
Грађевинарство – све ово што се јуче десило кулминација је случаја надстрешница. Овај сектор вапи за прецизнијим Законом о планирању и изградњи како не бисмо и даље писали трактате ко је за шта био одговоран и хватали се за сваки зарез. Такође, ваљало би размислити о темељној промени система и поставити питање да ли би требало увести одговорност правних лица за овакве трагедије, а не само одговорност инжењера лично. И њега је неко поставио на то место па би можда било у реду да подели терет. Систем са одговорношћу инжењера својом лиценцом можда је добар, али за неко модерније и одговорније друштво. Ми вероватно за то још нисмо спремни.
Рударство – Рудна рента би морала да иде навише. Доста смо својим природним ресурсима трговали зарад политике. Ваљало би да се нешто ипак врати друштву у већој мери. И да, о Јадру треба разговарати…трезвено.
Трговина – под плаштом стабилног курса погодујемо увозницима, јер – ПДВ и наш буџет. Уз то, можда и битније јесте да имамо што јачу Комисију за заштиту конкуренције, којој неће бити потребне године и ко зна још колико времена да представи коначно решење за четири трговинска ланца.
Осим снажних институција у сфери економије, не смемо да заборавимо ни инспекције као горуће питање. Ако желимо да држава стигне свуда и види све, кадровско јачање инспекција је једно од најбитнијих ствари. Не постоји вероватно ниједна републичка инспекција која има довољно људи, чак ни систематизованих, а камоли према реалним потребама. О материјалној опремљености да и не говоримо. Можда није најхитније питање, али јесте међу оним које тражи брзо решење.
Питање промене модела
Много је пута речено да је Србији потребан нови модел раста, а не садашњи заснован на субвенционисању и довођењу футлуз инвестиција, са слабим технологијама и ниским платама. Али, то је питање за које ће бити потребно не више година него више мандата.
Међутим, по питању инвеститора, не би било згорег да нова власт заузме јаснији став по питању одређених, географски и политички дефинисаних. Узмимо за пример, рецимо, кинеске инвеститоре. Какав ће бити односно инспекција према малим кинеским трговцима или какав ће бити однос државе према поимању речи тендер у очима и ушима великих кинеских корпорација јесте изазов за нову власт. Али, ту нешто дефинитивно мора да се мења. Јавне набавке су генерално проблем, али ће и за то питање бити потребно осетније време. То је ствар и поверења у саму државу.
Када се вратимо уназад и видимо како се, рецимо, врх Српске православне цркве у последње две године поставио према делу друштва који није подржавао власт, можда не би било лоше да се размисли да се тај однос мало поправи кроз „отопљавање односа“ путем плаћања пореза.
И на крају – Партизан и Звезда. Вучић очигледно није био спреман да се одреди према питању њихове приватизације. Или није хтео због, претпоставићемо, којих разлога. Ти клубови троше, а тону. Постоје само два решења. Или приватизација, „као сав нормалан свет“ или да се врате у оквире којима припадају у односу на европски ниво. Што би Атеист реп рекли – Друга лига Запад.
О полицији, војсци, владавини права и судству, они који то боље знају… Али, најмањи заједнички садржалац за сва питања је систем образовања. За то барем постоји јасно решење.
Извор: Форбс
