Piše: Dragutin Nenezić
Sinoćna pobeda Studentske liste je kulminacija političke krize u čiju terminalnu fazu je srpsko društvo upalo pre skoro tačno dve godine. Hvala Bogu, ova politička revolucija je prošla relativno mirno, i sada sledi uobičajeno post-revolucionarno vreme, dok se politička situacija ne upodobi rezultatima parlamentarnih izbora na svim nivoima. Dragoceno iskustvo promena u Crnoj Gori 2020. godine je u tom smislu vrlo korisno kao merilo za svačija očekivanja, s tim da Crna Gora nema svoje Kosovo i Metohiju, pa će to ovde biti još jedna od jedinstvenosti naše situacije (uz npr. prirodu i organizaciju studentskog pokreta).
U četvrtak kasno uveče, pomalo nezapaženo u tradicionalnim medijima, objavljen je i program studentske liste, koji se na malo detaljnijem nivou bavi Kosovom, što je veliki napredak od ikonografije, preko govora, pa do kraćih programskih dokumenata. Budući da se radi o centralnom političkom pitanju za budućnost srpskog naroda, ovde bih se ukratko osvrnuo na neke njegove elemente.
Dragutin Nenezić: Šta je dogovoreno 14. marta – primena zakona o strancima i/ili integracija
Na prvom mestu, poziva se na Ustav i na Rezoluciju 1244, te se iznosi protivljenje nezavisnosti i učlanjenju u međunarodne organizacije. To je svakako dobro, ali je ostalo otvoreno pitanje zaključivanja konačnog sporazuma na kojem insistira EU u okviru Poglavlja 35, te se u tom smislu može očekivati da to bude ključna tema kada EU počne da formalno komunicira sa novim vlastima. Jako je bitno i da se konačno raščisti zvaničan stav EU o isključivoj nadležnosti kosovskih sudova, jer ovakvi kosovski sudovi kakvi danas sude Srbima ne smeju biti isključivo nadležni ni za mnogo manje bitne stvari.
Provera ustavnosti i zakonitosti zaključenih sporazuma je izuzetno izazovna tema, s tim da ona pretpostavlja postojanje ustavnog suda koji objektivno radi svoj posao, što trenutno nije slučaj. Ovo će mi lično biti najzanimljiviji deo za praćenje, jer se od prvog briselskog sporazuma i administrativne akrobacije koja je pratila njegovo usvajanje, ustavni sud (u ondašnjem sastavu) nije bavio ovim pitanjem (za koje se inače tada proglasio nenadležnim). Pogotovo je zanimljiv deo oko obustave sprovođenja protivustavnih odredbi, budući da se time potencijalno može detonirati celokupan tok briselskog procesa u poslednje tri godine.
Unapređenje položaja Srba na Kosovu i u metohijskim sredinama je prema mom mišljenju ključno, ali i tu nedostaje bitnih detalja – recimo, da li će se nastaviti sa plaćanjima iz srpskog budžeta Srbima koji su izašli iz kosovskih institucija (a moralo bi), ili da li će se na organizovaniji način podržati borba Srba za pravdu, a protiv Kurtijevog bezakonja (što bi takođe moralo). Iskustvo protekle tri godine je u tom smislu neophodna polazna tačka, jer se tačno videlo kako se može raditi (kada je u pitanju eksproprijacija), kako se ne treba raditi (kada je u pitanju ukidanje dinara), i koje su razmere nepravde na svim nivoima (od Gazivoda preko suđenja za ratne zločine, Sever i Banjsku) protiv koje se mora boriti svako ko za sebe smatra da je demokrata i ko zagovara vladavinu prava. Tu su negde i pitanja Srpske liste, kao i privremenih organa, koja će se verovatno rešavati u sklopu demontiranja starog režima, pa je možda i očekivano što njima nije posvećena veća pažnja.
Konačno, očuvanje preostalih institucija, kao i borba za svojinu SPC, su još jedan ključni element koji pozdravljam, i koji delim sa autorima programa. Očigledno je da je prisustvo profesora UPKM na listi ostavilo traga, ali se bojim i da je vreme ostalo do isteka prelaznog perioda primene kosovskog zakona o strancima kratko (svega pet meseci), i zahteva hitno delovanje radi očuvanja UPKM – u vezi s čim se, uzgred, sad već bivša opozicija nije proslavila.
Dakle, osnova je dobra, i prostora za borbu, kao i uvek, ima. Oblasti te borbe su relativno dobro omeđene, ali nedostaje detalja koji mogu biti od suštinske važnosti za budućnost Srba na Kosovu. Nadam se da će ova šansa, za razliku od prethodnih, biti iskorišćena, te da će kosovsku politiku imati prilike da vode oni koji je najbolje osećaju – a to su upravo ljudi sa Kosova i iz Metohije. Svakako, protekli period je obeležen skoro pa totalnom kapitulacijom Srbije na Kosovu, pa od toga može biti gore samo otvoreno priznanje. Imajući u vidu da su na liniji toga Srbi sa Kosova gurnuti u sistem koji ih ne tretira kao ljude, te da im je u sklopu toga trajno i dubinski oduzimano dostojanstvo, velika promena bi bila i da se samo promeni način na koji ih Beograd tretira, a prvi korak ka tome je sigurno razgovor. Nadam se da taj razgovor neće voditi motivi ličnih neslaganja (sveprisutnih među kosovsko-metohijskim Srbima), već rada na opšte dobro – jer u suprotnom, sve ovo nema smisla.
Izvor: KoSSEv
