Пише: Иван Јокановић
На регионалним изборима у Италији партије левог центра су однеле победу. Успеле су и да поврате контролу над регионом Умбрије, прекидајући власт десног центра. Како ће ово утицати на стабилност владе Ђорђе Мелони?
У јеку ватрених расправа изазваних одлуком суда у Риму да суспендује задржавање седам миграната у пријемним мигрантским центрима у Албанији, као и пресудом Уставног суда којом се незанемарљив број одредби Закона о диференцираној аутономији проглашава неуставним, у италијанским регионима Емилији-Ромањи и Умбрији су у недељу и понедељак, 17. и 18. новембра, одржани регионални избори.
Наравно, споменуте одлукe, које врше значајан утицај на политику и рад италијанске владе под вођством Ђорђе Мелони, завређују посебан коментар у неком од наредних чланака.
Ништа мање нису интересантни ни избори у два изнад наведена региона, од којих су они у Емилији-Ромањи ванредни, изазвани оставком председника региона у два мандата (2014–2024) Стефана Боначинија (Stefano Bonaccini), које је одлучио да политичку каријеру настави као посланик у Европском парламенту.
Најзначајнија сличност у политичком смислу између Умбрије и Емилије-Ромање чини заправо главни разлог због кога су избори у овим регионима увек вредни разматрања и коментарисања. Наиме, они су, заједно са Тосканом, означени и познати као „црвени региони“, односно као области у којима је Италијанска комунистичка партија (PCI) остваривала најбоље резултате, а пракса давања поверења у претежној мери левичарским политичким групацијама није прекинута ни распуштањем ове странке 1991. године.
Овогодишњи регионални избори се тако могу тумачити и у светлу процењивања степена утицаја политике актуелне италијанске владе десног центра на традиционално левичарски оријентисане гласаче. Историјска промена је већ наступила на претходним регионалним изборима у Умбрији одржаним 27. октобра 2019. године, у време највећег успона Лиге (Lega) Матеа Салвинија, када је кандидат десног центра, „легиста“ Донатела Тезеи (Donatella Tesei) убедљиво тријумфовала над заједничким кандидатом левог центра и Покрета пет звезда (Movimento 5 Stelle, M5S) Винченцом Бјанконијем (Vincenzo Bianconi).
Сама Лига је на тим изборима освојила укупно 36,95 одсто гласова, и то при излазности од 64,69 одсто. Несумњиво је да је за ову странку такав резултат био историјски, те га је изузетно тешко поновити у будућности.
Изборна географија
Већ су резултати првих парламентарних избора у новопрокламованој Италијанској Републици, одржаних 1948. године и суштински обележених оштрим идеолошким супротстављањем између анти/фило-комунистичких снага, осликали, за време постојања такозване „Прве републике“ дефинитивну, мапу изборних преференција грађана са простора Емилије-Ромање, Умбрије и Тоскане.
У овим областима је Демократски народни фронт (Fronte Democratico Popolare – FPD), чију су основу чиниле Италијанска комунистичка партија (PCI) и Италијанска социјалистичка партија (Partito Socialista Italiano – PSI), био водећа, прва политичка снага.
Сви наредни парламентарни избори, на којима су италијански комунисти наступали самостално, су само потврђивали популарност и доминацију ове странке у споменутим областима, са правом називаним „црвеним регионима“ и „црвеним тврђавама“.
Бурна и крвава политичка дешавања у Италији у периоду Хладног рата нису утицала на претежну левичарску, комунистичку оријентисаност гласача из Емилије-Ромање и Умбрије. Комунистичка партија је у ова два региона остваривала најбоље резултате и на изборима за Европски парламент (почев од 1979.) и регионалним изборима, који су први пут одржани 1970. године.
Италијански писац и режисер Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini, 1922-1975) је Болоњу, средиште Емилије-Ромање, описивао као посебну мешавину конзумеризма и комунизма, у којој се „транснационални потрошачки развој“ спаја са регионалном комунистичком влашћу.
Посебно је индикативно то што ни пад Берлинског зида, распад Совјетског Савеза, слом комунистичких режима у Средњој и Источној Европи и распуштање Италијанске комунистичке партије 1991. године нису утицали на левичарске преференције бирача из Емилије-Ромање и Умбрије.
Једноставно, у овим регионима су странке произашле из Комунистичке партије – првенствено Демократска партија левице (Partito Democratico della Sinistra – PDS, периоду активности: 1991-1998) и Демократе левице (Democratici di Sinistra – DS, 1998 – 2007) – задржале водећи положај и остваривале најбоље изборне резултате.
Даље, Северна Лига (Lega Nord), у време свог успона крајем осамдесетих и почетком деведесетих година минулог века, је у Емилији-Ромањи, несумњиво северном региону, имала сасвим ограничен утицај, не успевајући да привуче комунистичке гласаче.
Италијански социолог и политиколог Илво Дијаманти (Ilvo Diamanti) је овакав ограничени успех Босијеве Лиге објашњавао тиме што се Италијанска комунистичка партија, будући да је била трајно искључена из извршне власти на националном нивоу (пракса позната као conventio ad excludendum), профилисала као „странка локалних администрација“, те је, следствено томе, била у битно мањој мери обухваћена негативним односом према државним институцијама.
Ренесанса италијанског фудбала по мери Ђорђе Мелони и Матеа Салвинија
Заиста, вреди подвући да је термин Паданија у социо-политичком смислу први употребио управо комунистички председник региона Емилија-Ромања Гвидо Фанти (Guido Fanti 1925-2012), предлажући 1975. године формирање „Лиге реке По“, макрорегиона који би још обухватао и Ломбардију, Венето, Лигурију и Пијемонт.
Такође, Регион Емилија-Ромања је у литератури сматран позитивним примером и авангардом регионалне администрације у Италији на пољу економске и социјалне политике, са системом кројеним по мери малих и средњих предузећа.
Такво деловање регионалних власти, сасвим концентрисано на свима познате локалне проблеме, је несумњиво перципирано као блиско обичном грађанину и територији.
Додатно, Регионални савет је 1994. године усвојио и регионални закон (legge regionale) о заштити и валоризацији локалних дијалеката, као историјској и културној баштини Емилије-Ромање.
Због таквих околности, приближавање (регионалне/локалне) власти обичном човеку, као једна од суштинских поставки политике Северне Лиге, није могло бити квалификовано као радикална промена, што је био случај у осталим северним регионима, првенствено у Ломбардији, Венету и Пијемонту. Дијаманти, додатно, наглашава да су се комунисти и њихови наследници могли похвалити одличном базном страначком мрежом присутном на простору Емилије-Ромање.
Ни политичка дешавања у 21. веку, берлусконизам, појава Покрета пет звезда и економска кризa, која је снажно уздрмала Италију, нису битније променили гласачке преференције бирача из Емилије-Ромање, те је леви центар, чији је главни представник од 2007. године Демократска странка (Partito Democratico, PD), наставио да влада на регионалном нивоу.
Садашњи лидер ове партије Ели Шлајн (Elly Schlein) је у периоду од 2020-2022 обављала дужност потпредседника споменутог региона. Међутим, у последњих неколико година, приметне су значајне промене у Умбрији, изражене првенствено кроз историјску победу десног центра на регионалним изборима 2019. године.
Овогодишњи избори
Превремени регионални избори у Емилији-Ромањи, ни овај пут, нису донели смену власти, те овај регион остаје левичарско „утврђење“.
Заједнички кандидат левог центра и Покрета пет звезда, градоначелник Равене од 2016. године и члан Демократске странке Микеле Де Паскале (Michele De Pascale) је, освојивши 56,77 одсто гласова, однео убедљиву победу над представницом десног центра, независним кандидатом Еленом Уголини (40,07 одсто гласова). Овај северни регион се и у периоду доминације Ђорђе Мелони показао као неосвојива тврђава.
Ипак, изборе је обележила и изузетно ниска излазност од свега 46,42 одсто, за 21,25 одсто мања у односу на претходне регионалне изборе одржане јануара 2020. године. Данас делује невероватно и сасвим недостижно готово потпуна излазност остваривана у последње три деценије 20. века.
Примера ради, на регионалним изборима из 1975. године, излазност је износила чак 96,62 одсто. Ова околност несумњиво показује недостатак заинтересованости грађана за политичка питања. Такође, врло је вероватно да су смањеној излазности додатно допринеле и разочаравајућа одлука бившег председника региона Боначинија да се посвети комунитарној политици, те неефикасност при санацији последица поплава, које последњих година готово сваког пролећа и јесени погађају овај регион.
Ни чињеница да су наледници комуниста, од када су као саставни део коалиције левог центра Маслина (L’Ulivo) почели да партиципирају у извршној власти 1996. године, временом престали бити „странка локалних администрација“, што је данас изражено кроз оштро противљење региона Емилија-Ромања Закону о диференцираној аутономији и подршку његовом укидању, није без утицаја.
Леви центар је, наступајући заједно са Покретом пет звезда, однео победу и повратио контролу над Умбријом, прекидајући власт десног центра. Члан Лиге Донатела Тезеи је, у борби за нови петогодишњи мандат, поражена од градоначелнице Асизија (Асизи је најпознатији као родно место светог Фрање Асишког) Стефаније Пројети (Stefania Proietti), која је освојила 51,13 одсто гласова.
Излазност је била нешто виша него на изборима у Емилији-Ромањи и износила је 52,30 одсто, што је смањење од 12,39 одсто у односу на претходне регионалне избора одржане 2019. године.
Председница италијанске владе Ђорђа Мелони је признала пораз своје коалиције, честитајући са самита Г20 у Рио де Жанеиру новим председницима региона и наглашавајући отвореност и спремност за сарадњу у раду за „добробит и будућност наших заједница“, без обзира на политичке разлике.
На концу, вреди се запитати могу ли изборни пораз и губитак Умбрије утицати на стабилност владе. Више је него извесно да неће бити никаквих негативних реперкусија, посебно због тога што је кандидат десног центра Марко Бучи (Marco Bucci) победио на регионалним изборима у Лигурији, одржаним пре нешто краће од месец дана, 27. и 28. октобра. У овом тренутку, десни центар је владајући у 14, док леви центар контролише 6 италијанских региона.
Извор: Нови Стандард
