Пише: Јанис Варуфакис
Док је Доналд Трамп поручивао Американцима да имају право да буду љути због економских тешкоћа које трпе, демократи су их убеђивали да греше ако се тако осећају. Изборни резултат показује која је порука гласачима била ближа.
Путовање Сједињеним Државама открива колико је средишњи део ове земље опустошен. Некада поносни градови боре се да одрже у животу поште и трговачке молове, док број бескућника и жртава епидемије смрти из очаја наставља да расте. Великим деловима пејзажа који памте срећнија времена доминирају паркови с приколицама у којима живе породице, складишта Амазона и понеки џиновски затвор. Просперитетни становници градова прелећу преко пусте земље, путујући из једног ултрабогатог града у други, на источној или западној обали. Како је Америка завршила у тако лошем стању?
Много шта се променило од златног доба америчког капитализма. У две деценије после Другог светског рата, Сједињене Државе су биле земља суфицита. Док су Европа и Јапан лежали у рушевинама, америчке власти не само да су фиксирале курс долара према валутама земаља савезница, него су им упутиле и огромне количине долара (у облику помоћи и кредита) да би пријатељски настројени странци могли да приуште себи куповину америчких производа. Кроз та два одважна потеза Америка је осигурала доларизацију Европе и Јапана.
Систем из Бретон Вудса је функционисао, јер је амерички суфицит значио да се са сваким новим кадилаком, вестингхаус фрижидером и боингом који европски и јапански купци увезу из Америке долари упућени у Европу и Јапан враћају кући. Био је то обострано користан процес глобалног рециклирања.
А онда, на врхунцу Вијетнамског рата, све се променило. Прво, продуктивност америчких фабрика је почела да заостаје за онима у Немачкој и Јапану, због чега је трговински биланс САД прешао у минус. Америка је више увозила него што је извозила. Друго, велика количина долара које је Пентагон трошио на рат у Вијетнаму завршила је у европским и јапанским банкама. Бујица долара напуштала је америчке обале и стварала доларска језера у Европи и Јапану.
Новац је завршавао у страним централним банкама. Амерички трговински партнери су неко време користили предност фиксног курса да доларе замене за сопствену валуту или да купују злато по фиксној цени. Али, у августу 1971, председник Никсон је тај систем укинуо.
Немачка марка и јен вртоглаво су скочили у односу на долар, као и многе друге стране валуте. Стране централне банке нису знале шта да раде с доларима у својим трезорима. Ако би Бундесбанка, на пример, употребила доларске резерве за куповину немачких марки, тражња за немачком валутом би се увећала, што би нанело штету немачким извозницима. Зато су стране централне банке одлучиле да доларе искористе за куповину америчких државних обвезница.
Тако је све почело. Америчким трговинским дефицитом индиректно је финансирана америчка влада, што је осигурало одржавање високе америчке тражње неопходне страним капиталистима за позитиван нето извоз у Америку. Заузврат, Немци, Јапанци, Саудијци и остали усмеравали су доларе у САД да би куповали обвезнице, некретнине у Њујорку, Калифорнији и Мајамију, као и деонице у малом броју компанија за које су добили дозволу Вашингтона.
То је разлог зашто десетак година касније, у мандату Роналда Регана, нефинансирана смањења пореза нису изазвала инфлацију или кризу долара. Раст америчког дефицита подстицао је глобалну тражњу и подмазивао зупчанике процеса финансијализације. Страни капиталисти су куповали све више америчког дуга и некретнина, а цене имовине расле су широм Америке. Док је Реган уживао у слави, Америка се претварала у место прескупо за пословање.
Отприлике у време америчке финансијализације, Денг Сјаопинг је отворио Кину, што је Вашингтон поздравио. Кина је имала користи од уласка у необични глобални механизам рециклирања долара – омогућен високом америчком тражњом на основу државног дефицита – и њен развој је тако значајно подстакнут. А онда су амерички конгломерати доживели просветљење: с обзиром да је Америка постала прескупа за пословање, зашто не бисмо производне линије послали у Кину, тамо где су земља и радна снага много јефтинији. Чак су и долари кинеских компанија на крају завршили у Америци, снажећи даље амерички државни буџет, банке на Вол стриту и трговце некретнинама на источној и западној обали.
Један кинески званичник ми је у неформалном разговору једном све то описао као уносни „мрачни пакт“ између америчких рентијера, америчких конгломерата, америчке владе и кинеских капиталиста. Ко су губитници? Углавном америчка радничка и средња класа. О глобалној стабилности да и не говоримо. Јер док је цунами дужничких долара преплављивао Вол стрит, локални банкари су смислили ђаволски компликоване начине клађења на цене различитих класа имовине и – што је било катастрофално – клађења на туђе опкладе. Кладионичарска кула сазидана на дугу на крају се срушила, што је покренуло Велику финансијску кризу 2008.
Барак Обама је постао председник обећавајући бирачима да ће помоћи жртвама кризе и казнити оне који су је изазвали. Нажалост, учинио је управо супротно. У најбржој политичкој издаји у америчкој историји, Обама је у Министарство финансија довео управо људе који су дозволили да Вол стрит полуди. Њихов задатак је био да спасу криминалне банкаре и наметну мере штедње за већину Американаца. У том светлу, може се тврдити да Трамп своју политичку каријеру дугује Обами.
Ако посматрамо ствари у ширем временском оквиру, од седамдесетих година до данас, ко је највише оштећен поменутим „мрачним пактом“? Одговор је: велика већина Американаца, од којих 60% живи од чека до чека и једва може да приушти себи кућу и најнужније ствари.
Дакле, Трамп не греши када осуђује начин на који је америчка владајућа класа гурнула амерички народ у замку сиромаштва у безобразно богатој земљи. Такође не греши у слутњама да су амерички ратови били средство скретања пажње с онога што је Америку чинило моћном након што је изгубила трговински суфицит крајем шездесетих: то је контрола глобалног система рециклирања доларског дуга.
Ипак, спектакуларно греши ако верује да се „покољ“ Средње Америке може зауставити вртоглаво високим царинама на кинеске и европске производе, а да то не угрози његов вољени сектор некретнина и берзе. Ако се високим царинама доведе у питање „мрачни пакт“ о враћању дужничких долара у Америку, којима се финансира извоз страних капиталиста у САД, огромно богатство америчких рентијера и финансијера преко ноћи ће нестати. Да би помогао већини, чији је глас управо добио, Трамп би морао да се окрене против сопствене класе рентијера и финансијера.
Да закључим, Трамп пред собом има две опције. Може демонтирати „мрачни пакт“ и остати веран већини, чиме би ризиковао бес тржишта некретнина и берзи до којих толико држи. Или их може пустити да наставе да цветају, и тако издати већину која га је вратила у Белу кућу. Никако не може урадити и једно и друго. Препуштам читаоцима да покушају да погоде шта ће изабрати.
Извор: Пешчаник
