Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
„Љубав укључује све”, једна је од реченица коју италијански редитељ Паоло Мађели често изговара. Љубав га је овог пролећа поново довела у Београд. Желео је у завршници каријере, како беседи за „Политику”, да ради „Гардеробера” Роналда Харвуда баш у српској престоници, у Југословенском драмском позоришту, које сматра својом: кућом. Догодило се да ову идеју реализује са Војиславом Брајовићем и Предрагом Микијем Манојловићем и екипом сјајних глумаца, што многи сматрају: историјским сусретом.
Тајна успеха комада „Гардеробера” почива у обиљу хумора који није тек зачин драмским ситуацијама, него сама суштина живота у позоришту, али и својеврсног „позоришта у животу”. Премијера представе „Гардеробер” Роналда Харвуда у режији Паола Мађелија изведена је протеклих дана на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а. Рађена је према преводу Млађе Веселиновића у редакцији Весне Радовановић и у адаптацији Жељке Удовичић Плештине, која је потписала и драматургију. Сценографско решење потписао је Дарко Недељковић, костимографско Лана Цвијановић, музику бенд „Коикои”. Ово је друга поставка Харвудовог „Гардеробера” у ЈДП-у. Године 1994. са великим успехом режирао га је Дејан Мијач са бардовима српског глумишта: Љубом Тадићем и Петром Краљем.
– Позориште не може да промени свет, али може нас саме који га радимо. И може веома много да утиче на оне који нас слушају и гледају.
Комад „Гардеробер” доноси особену причу. Интересантно питање којим се бави јесте: шта је то последњи дан у животу једног уметника. Нисмо престали 3.000 годинa на овом континенту да се бијемо. Није важно где окрећемо главу: лево-десно, напред-назад… са сваке стране окружени смо бесмисленим ратовима. То континуирано радимо, а разлог тог континуитета јесте: Бог новца. Унутар тих ратова ставите уметнике који по сваку цену хоће да играју. То ми је интересантна тема: да уметност диже глас против тог људског варварства. Неки људи то раде са свешћу, други без историјске свести. Куда то идемо ми?, пита се Паоло Мађели са којим смо се сусрели у глумачком салону ЈДП-а. У овом позоришном простору имали смо прилику и раније да разговарамо са овим магом режије. Увек оран за сарадњу, професионалан, одмерен, прецизан. И овога пута освојио нас је својом непосредношћу. Поред згуснутог распореда проба нашао је времена да прошета Београдом, дружи се са својим овдашњим пријатељима. Овако је наставио своју причу:
– Мислим да „живимо у краљевини ничега, у хаосу”. Напољу је рат, а унутра живот иде даље и још је злочестији од рата. Глумци морају даље да раде, живе и умиру. Проблем је у томе да је живот напољу још гори него унутра, па сад ви бирајте.
У Мађелијевој представи „Гардеробер” играју и Бранка Петрић, Никола Ракочевић, Милош Самолов и Марта Богосављевић. Сценски говор обликује Љиљана Мркић Поповић.
– Сентиментално сам јако везан за позориште у Београду. За ЈДП ме вежу баш занимљиве представе. Овде се осећам: код куће. Негујем сусрете са глумцима, који су постали моја фамилија – понављао је Мађели.
Управо са Микијем Манојловићем и Војом Брајовићем, мајстор свог заната, Паоло Мађели са своје 23, 24 године у Београду је и започео редитељску каријеру. Од 70-их година прошлог века радио је у Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Београдском драмском позоришту. Као и ЈДП-у, где је поставио „Трилогију о летовању” (1978), „Краљ Лир” (1979), „Дон Жуан се враћа из рата” (1980), „Пер Гинт” (1986), „Италијанска ноћ” (2004), „На дну” (2007). Први је редитељ који је драме Биљане Србљановић режирао у француском говорном подручју, поставио њено дело „Супермаркет” у Лијежу, али и „Барбела” у Загребу. Његов рад везује се за Италију, Немачку, Аустрију… Ево шта га везује за Београд да му се стално враћа:
– Вратићу се у далеку прошлост. Београду дугујем све, јер без њега не бих био то што јесам, не бих пронашао свој пут у Европи где сам пуно радио. Као младом уметнику Београд ми је дао у руке фантастичну екипу глумаца најпре у националном театру, а затим и у Атељеу 212. Био сам врло близак пријатељ са Миром Траиловић, Данилом Кишом, Јованом Ћириловим. Онда сам кренуо у авантуру са БДП-ом, у време када је био запуштени депо, са сјајном екипом младих глумаца. Београд ми је дао оно што ми са моје 24 године нико не би дао.
Паоло Мађели пркоси времену. Рођен је у магичној Тоскани. Студирао је режију и славистику. У родном поднебљу радио је као асистент Гиоргија Стрехлера… Важи за немирног, пркосног редитеља. У Београд је најпре дошао, на позив Велимира Лукића, управника националног театра. Нашим сочним изразима, својевремено га је као младог редитеља учила глумица Љубинка Бобић… У Београду се и заљубљивао. Једном приликом овако нам је тим поводом причао:
– Добрила Стојнић је моја бивша супруга. Имао сам и друге београдске љубави… За мене је Љубинка Бобић била „лекција”. Сећам се, својевремено сам присуствовао извесном фестивалу позоришта са Истока, на којем је гостовао Атеље 212 са „Крмећим касом” Александра Поповића. Имао сам тада 19 година и част да упознам Миру Траиловић и Александра Поповића. Добио сам стипендију и могућност да бирам да идем где хоћу. Тражио сам Румунију, јер су имали, сећам се, фантастичне представе и редитеље. За све је био шок када сам тражио Букурешт и Будимпешту. Био сам заправо јако заинтересован за ту тада потпуно непознату културу где је доминирао апсурд унутар тог писма. Нису Јонеско, нити Карађале случајно Румуни. Е, Љубинка Бобић је за мене била суштина тог апсурда. Играла је Нушића како, мислим, нико на свету неће моћи да игра. Бобићева је играла не ситуацију, већ лудило у тој ситуацији на апстрактан, али исто тако и конкретан начин у исто време. На жесток начин. Љубинка Бобић била је фантастична, непоновљива, а играла је до смрти. У мојим сећањима то је био један од највећих глумачких сусрета у мом животу.
Распад Југославије, славни Мађели, доживео је као личну трагедију. Специјалиста је, како каже, у растајањима. Не говорим о браковима, али желим да причам о својим животним љубавима. Никада се нисам растајао са шамарима, јер сматрам да се у растајањима може постићи договор који може да оствари дубље пријатељство него када смо били заједно. То што се десило је страшно, не могу се са тим помирити.
– Памтим реченицу коју сам чуо баш у Београду, да су 15 година након страдања 60 милиона људи у Другом светском рату дошли „Битлси” који су стварали неку другу атмосферу. Односно, да су шест година после тога непријатељи сели у Риму и основали темеље за Европску заједницу. Овде је прошло пуно година од познатих догађаја. Када погледате где су наши „Битлси” на овим просторима, да не говоримо о некој поп-култури. И где је стварно хтење: хајде да видимо шта можемо заиста да урадимо заједно, јер географска карта се не може маказама сећи. Народи су осуђени да живе заједно, а то је лепа ствар, каже Мађели и додаје:
– Када гледам на то, знам само да кажем: молим, пола живота ми је прошло у полемикама, а живот је непоновљив. А нове генерације се, нажалост, одгајају не у љубави и разумевању, него у мржњи. Посао уметника јесте да буде изван политике, да буде против сваког облика насиља.
Извор: Магазин Политика
